ДИОКЛЕЦИЈАН

ДИОКЛЕЦИЈАН (Gaius Aurelius Valerius Diocletianus), римски цар, владао 284--305 (Салона, данашњи Солин, Далмација, 244 ? -- Аспалат, данашњи Сплит, 311). Рођен је као Диокле у породици ниског порекла. Напредујући у војној служби под царем Каром (Carus) постао је командант елитног коњаничког одреда protectores domestici, а после смрти цара и његовог сина Нумеријана (Numerianus) у борбама са Персијанцима, Д. је 285. у бици на обалама реке Мораве (Margus) савладао узурпатора Карина (Carinus), који је, затим, убијен. Целокупна римска војска прогласила је Д. за цара. Одмах по доласку на власт суочио се са проблемима одбране граница Царства и гушења локалних побуна. Стога је за савладара 286. именовао Максимијана (Maximianus), а 293. изабрао је и два цезара, Констанција Хлора (Constantius Chlorus) и Галерија (Galerius). Успостављањем владавине два августа и два цезара, тетрархије, договорено је да Максимијан Херкулије и Констанције Хлор буду задужени за одбрану западних провинција, док је Д., заједно са Галеријем, преузео одбрану Илирика и источних делова Царства. Са продорима Сармата и Квада преко северне границе Царства био је суочен већ на почетку своје владавине, па је, користећи као војну базу Сирмијум (Sirmium), данашњу Сремску Митровицу, отпочео борбе с њима. Током својих ратова против Сармата крајем девете и почетком десете деценије III в., Д. је у неколико наврата боравио у Сирмијуму, 289/90, 293. и 294. У овом граду примио је, заједно са Галеријем, конзулат за 294. Сармати, против којих је Галерије водио рат крећући из Сирмијума, побеђени су, те су Д. и његови савладари добили титулу Sarmaticus Maximus. Касније борбе са варварима на Дунаву биле су спорадичне. Римски историчар Лактанције бележи да је Д. имао намеру да своје административно седиште Никомедију (Nicomedia) изгради тако да постане други Рим. Идеја imitatio Romae била је део Д. програма градње и у Сирмијуму. Ниједан други цар се није толико интересовао за природне ресурсе -- каменоломе и руднике у околини овог града, које је често обилазио у циљу процене изворишта материјала за изградњу Сирмијума. Поред ратова на Дунаву, Д. и Галерије су морали да сређују прилике и у Египту. Током последње деценије III в. везе с Египтом које су ова два цара одржавала постале су интензивне како због реорганизације рада каменолома порфира у регији Mons Porphyrites и велике продукције царских скулптура у тамошњим радионицама, тако и због политичких прилика. Наиме, у Египту су 294. и 297/98. избиле побуне, од којих је прву угушио Галерије, док је другу сузбио Д. који је стигао у Египат с одредима састављеним из 18 легија. Пошто је побуна угушена, Д. је заузео Александрију. Године 297. послао је цезара Галерија да се бори са персијским краљем Нарзесом (Narses). Рат са Персијанцима био је победоносан, а завршио се миром у Нисибису (Nisibis), чије су услове 298. или фебруара 299. Нарзесу издиктирали Д. и Галерије.

Упоредо са стабилизовањем прилика на Балкану и на Истоку, Д. је рaзрадио и спровео нови религијско-идеолошки програм, као и низ административних, војних и монетарних реформи. Наиме, успостављање тетрархијског система власти употпуњено је идеолошким програмом о божанској природи и божанском пореклу моћи тетрарха, што је формулисано кроз идеју јовијанско-херкулијанске (Iovii-Herculii) породице, по којој су августи и цезари били земаљски заступници Јупитера (Д. и Галерије) и Херкула (Максимијан и Констанције Хлор). Тетрарси су увели систем обожавања (adoratio), облачећи се у пурпурну одећу. Осталим реформама Д. је покушао да ојача државу, пре свега њену централну власт. Дуплирао је број провинција које је груписао у 12 дијецеза (dioceses), повећао број војника, поготово у источним деловима Царства, истовремено раздвајајући цивилне од војних функција и додељујући војсковођама титулу dux, успоставио је и јасан систем пореза који се сливао у посебна одељења при његовом двору (scrinia). Све ово за последицу је имало јачање апсолутне власти, али и нагло повећaње броја службеника у бирократском систему. Растућу инфлацију, изазвану повећањем војног буџета и бирократије, као и интензивном градитељском делатношћу, покушао је 301. да спречи доношењем Едикта о ценама, којим је настојао да одржи тренутну цену злата, али и да сачува традиционални римски сребрни новац. Д. владавину обележило је и крваво прогањање хришћана, мада он на почетку своје власти није био ненаклоњен овој заједници. Оптужујући је за буне, нестабилност и непоштовање новог религијског система, издао је четири едикта по којима је хришћанима одузета сва имовина, а многи од њих су страдали мученичком смрћу. Прогони су били нарочито интензивни 303. и 304, а број страдалника био је изузетно велик у Панонији, поготово у Сирмијуму. Д. је 305. напустио власт и повукао се у своју палату у Сплиту, где се бавио баштованством. Није показивао жељу да се поново умеша у владарске послове. На састанку тетрарха у Карнунтуму (Carnuntum) 308. додељена му је титула старији Август (senior Augustus).

ИЗВОРИ: Eusebii Caesariensis Оpera, recognovit G. Dindorfius, IV, Historiae ecclesiasticae libri I--X, Lipsiae 1890; Sexti Aurellii Victoris, Liber de Caesaribus, praecedunt Origo gentis Romanae et Liber de viris illustribus urbis Romae, subsequitur Epitome de Caesaribus, F. Pichlmayr (ред.), Lipsiae 1911; Lactantius, De mortibus persecutorum, J. L. Creed (прир. и прев.), Oxford 1984.

ЛИТЕРАТУРА: W. Seston, Dioclétien et la Tétrarchie, Paris 1946; A. H. M. Jones, The Later Roman Empire 284--602: A Social, Economic and Administrative Survey, Oxford 1964; T. Barnes, The New Empire of Diocletian and Constantine, Cambridge, Massachusetts 1982; S. Dušanić, „Diocletian`s Visitas to Quarries and Mines in the Danubian Provinces", у: Die Archäologie und Geschichte der Region des Eisernen Tores zwischen 275/602 N. Chr., Kolloquium in Drobet-Turnu Severin (2--5. November 2001), Bucureşti 2003; М. Мирковић, Диоклецијан, Бг 2014; N. Cambi, Dioklecijan. Vir prudens, moratus callide et subtilis ili inventor scelerum et machinator omnium malorum. Povijesne kontroverze i današnje dileme / Diocletian. Vir prudens, moratus callide et subtilis or inventor scelerum et machinator omnium malorum. Historical controversies and current dilemmas, Split 2016.

И. Поповић