ДИНУЛОВИЋ, Светислав

ДИНУЛОВИЋ, Светислав, глумац, редитељ (Београд, 7. VIII 1855 -- Земун, 6. V 1923). На позорницу je ступио 1871. у путујућем позоришту Ф. Иличића у Старим Бановцима. Од 1872. био је члан путујућих позоришних дружина Л. Поповића (1872--1874) и Ђ. Пелеша (1874/75), а потом СНП у Новом Саду (1876) и Хрватског земаљског казалишта у Загребу (1877). Од 1878. до 1880. је ангажован у НП у Београду. После двогодишњег вођења своје путујуће дружине, 1882. се враћа у НП и ту остаје до пензионисања 1910. Режирао је од 1889, а за редитеља је званично постављен 1896. Улогом Валентина у Распикући Ф. Рајмунда, којом је и започео глумачку каријеру, прославио је 4. X 1896. 25-годишњицу глумачког рада. Тим поводом капелник Бродил компоновао је Динуловићев марш. Играјући Срећка у комаду Сељак као милионер истог аутора, обележио је 11. X 1910. и 40-годишњицу играња на сцени. Током I светског рата живео је као избеглица у Румунији и Русији. После рата вратио се у Београд и, већ изморен и болестан, повремено играо у НП. На сцену је последњи пут изашао новембра 1919. као Саво Савић у Нушићевој Протекцији. Био је најомиљенији београдски комичар краја XIX и прве деценије XX в. Делујући на сцени спонтано и истинито, створио је богату галерију ликова: Срета, Мита (Ј. Ст. Поповић, Зла жена, Лажа и паралажа), Вуле Пупавац, Мића (М. Ђ. Глишић Подвала, Два цванцика), Градоначелник (Н. Гогољ, Ревизор), Фигаро (Бомарше, Севиљски берберин), Целестин (А. Мејак, Мамзел Нитуш). У своје најомиљеније улоге убрајао је Вилијема у Женском рају К. де Монтепена и Е. Шарлијеа, Максима у Ђиду Ј. Веселиновића и Адама у оперети Птичар К. Целера. Лако је успостављао везу с публиком и суверено владао њом. Његова остварења уграђена су у класичну традицију нашег позоришта, а спектар његових комичних типова осцилира од шеретлука дворске луде до типа рођене будале, у растегљивој скали од наивног до циничног. Одликован je Орденом Св. Саве V и IV степена.

ЛИТЕРАТУРА: „Светислав Динуловић (Биографија)", Поменик о тридесетогодишњици Краљевског српског народног позоришта, 1896--1899, Бг 1899; А., „Светислав Динуловић", Трибуна, 1923; Д. Т. Петровић, „Светислав Динуловић, некролог", Глума, 1923, 8; М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Бг 1952; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; В. Црвенчанин, Динуловићи, Бг 1997.

З. Т. Јовановић