ДИНАР

ДИНАР (лат. denarius: који се састоји од десет; грч. dhnavrion, арап. dīnār), назив новчане јединице у Србији и у већини арапских земаља (Алжир, Либија, Тунис, Ирак, Бахреин, Јордан, Кувајт, као и у Северној Македонији (денар), док је у Ирану динар стоти део званичне новчане јединице, риала). Раније је био новчана јединица у Југославији и земљама насталим по њеном распаду, у Јужном Јемену и Судану, као и у непризнатој Републици Српској Крајини.

Р. Буквић

Као назив монете у српску средину термин је доспео преко грчког језика и коришћен је искључиво да означи сребрни новац. Осим њега у исту сврху употребљаван је и појам грош, али претежно у документима на латинском и староиталијанском језику (denarius grossus; grossus; grosso). Иако је још краљ Стефан Радослав (1228--1233) започео ковање новца, први српски д. јавља се при крају владе краља Стефана Уроша I (1243--1276). Српски сребрни д. је кован по угледу на млетачки сребрни новац називан грош или матапан, те му типолошки сасвим одговара. Ова млетачка монета била је веома стабилна, истог типа, тежине (2,178 г) и финоће сребра, те је током средњег века у више земаља подражаван. На аверсу првог српског д. била је представа владара којем заставу предаје Свети Стефан, а около је стајао натпис, док је на реверсу био представљен Христос на престолу. Касније се аверсне представе мењају, па се јавља владар са круном или без ње, како седи на престолу са инсигнијама (жезло, кугла) у рукама, или како седи на престолу са мачем положеним на крило. У време краља и цара Стефана Душана (1331--1355) кују се д. са новим представама: хералдичким (шлем са челенком), свечане емисије у част царског крунисања, само са натписом, владарског пара (цар и царица), владара као коњаника. У време обласних господара често су се аверсне представе сводиле само на натпис, а на реверсу су се могли срести хералдички мотиви. Од времена кнеза Лазара на д. се враћа лик владара са инсигнијама како седи на престолу. Лазаревићи, а потом и Бранковићи ковали су новац са хералдичким представама, натписом на аверсу, монограмом. Особен тип српских сребрних д. били су крстасти грошеви, који се помињу током неколико деценија (1281, 1312--1358). У почетку кован по узору на млетачки новац, српски д. је током каснијих деценија мењао тежину и финоћу сребра, те је стога и његова вредност одступала. У новчаним трансакцијама употребљавана је обрачунска јединица перпера, у коју се увек рачунало 12 д. исте врсте.

Д. Јечменица

Д. је у средњовековној Србији био општи назив за новац, који је као и у суседним земљама кован од сребра. Старосрпски д. био је у XIII в. тежак 2 г сребра (из једне фунте сребра = 288 г ковало се 144 д.). Касније је вредност д. опадала, да би с пропашћу Србије 1459. престала и историја српског средњовековног новца. Поред сребрног кован је и златни новац, за време цара Уроша V (1355--1371), као и бакарни, почев од Уроша I. Средњовековни новац ковали су и босански владари, почев од Стевана I Котроманића (1290--1313) и супарничке династије Павла и Младена Шубића, док су најмоћнијем владару Твртку I Котроманићу (1353--1391) за углед послужили дубровачки новац и новац цара Душана. Најдужу традицију у средњем веку д. је имао у Дубровнику, где је сопствени новчани систем установљен 1272, још под млетачком влашћу. Дубровник је имао сребрни и бакарни новац (30 бакарних минца = 1 сребрни д.). Сопствени новац различитог назива, тежине и вредности Дубровник је ковао све до уласка француске војске 1806, односно укидања републике 1808.

После пропасти српских средњовековних држава на њиховим територијама уведен је турски сребрни новац (акче или аспре), касније и бакарни мангири и златни алтини (цекини). Почев од 1439. Турци су ковали новац и на нашем тлу, у Новом Брду, затим у Скопљу, Кратову, Београду, Сребреници, Чајничу, Сарајеву. Упоредо с турским, на српским просторима циркулисале су и разне врсте аустријског и млетачког новца. Средином XIX в., након устанака и формирања Књажества, у оптицају је било 43, по неким подацима 46 врста страног, и то само златног и сребрног кованог новца. Мноштво новчаних јединица стварало је многобројне тешкоће, па је као основна новчана јединица (обрачунска, односно „уображени новац") узет грош, у којем су се изражавали цене, разрез и наплата пореза, вођење пословних књига и новчаних докумената, док је држава новчаним тарифама одређивала међусобне односе разних врста новца. Тарифе су потицале из времена Првог српског устанка и утврђиване су два пута годишње (Ђурђевске и Митровске), да би после припајања шест нахија биле уведене две врсте тарифа, у „пореском" и у „чаршијском течају". Иако су држави доносиле извесне користи, двојне тарифе даље су усложњавале новчани систем и промет, чему је доприносила и подела гроша на 40 пара.

У току вишегодишњих расправа о увођењу националног новца и оснивању емисионе банке, за време кнеза Михаила донето је решење о ковању српског новца, што је реализовано 1869 (бакарни новац од 10, 5 и 1 паре, укупно 734.737 д.). Овај новац задржан је у промету око 15 година, повучен је из оптицаја по основу закона из 1884. У међувремену даље се одвијала иницијатива да се уведе и папирни новац. После дугих припрема и расправа усвојен је 30. XI 1873. Закон о ковању српске сребрне монете, којим се уз остало уводи десетни систем и прихватају начела Париске монетарне конвенције из 1865. Закон је предвидео укидање вредновања новца у два течаја и прелазак на обрачунавање у д. од сто пара. По закону основна јединица српске сребрне монете је д. (по првом пројекту требало је да се зове србљак), она је имала вредност 100 пара (тадашњег „пореског" течаја), а влада је овлашћена да искује 6 милиона д., у кованицама од 2,1 и 0,5 д. Финоћа, тежина и димензије д. исте су као код франка земаља Латинске уније. Предвиђени новац искован је 1875. и пуштен у промет, док је прерачунавање књига на динарски течај одложено. Законом о српском народном новцу од 10. XII 1878. утврђен је самосталан новчани систем Србије, чију основу чини д., који садржи 0,835 чистог сребра, тежине 5 г, и који се дели на 100 пара. Предвиђено је ковање златног новца од 20 и 10 д., новог сребрног новца од 5, 2, 1 и 0,5 д., као и бакарног новца од 10, 5, 2 и 1 паре, у прво време само 10 и 5 пара. Одређено је да се искује укупно 14.800.000 д. Новац је искован делом у Бечкој а делом у Француској ковници и то 1879. златни, a 1880. сребрни и бакарни. До краја I светског рата српски новац кован је још неколико пута: 1883, 1890, 1903, 1913, 1916. После дужих расправа и припрема усвојен је 30. XII 1882. Закон о Народној банци, која се оснива као привилегована приватна установа типа акционарског друштва. Банка је почела с радом 2. VII 1884. По закону, могла је да издаје новчанице на суме од 50, 100, 500 и 1.000 д., размењиве за злато, уз обавезу да за издате новчанице одржава покриће у злату у висини 40% према оптицају. Закон је предвиђао да се исплата новчаница може вршити и у сребру до извесног процента, као и да се покриће може заменити сребром, и то највише за четвртину. Прва новчаница, од 100 д., издата је 2. VII 1884. Тешкоће у прихватању новчаница довеле су већ наредне године до промена у закону, које су омогућиле издавање новчаница у сребру, што је реализовано исте године издавањем новчанице од 10 д. У периоду до I светског рата издавани су и други апоени новчаница обеју врста, при чему је за златне задржано прописано покриће, док је за сребрне поред тога био предвиђен и максималан износ, тј. контингент до којег су се могле издавати, по критеријумима који су се често мењали. Систем контингентирања оптицаја у сребрним новчаницама примењиван је од 6. II 1896. до 31. III 1904, у износу од 25 и 30 милиона д. Након тога финансијска ситуација била је знатно стабилнија, чак се 1911. дешавало да се злато доноси у Банку ради замене у новчанице.

Балканске ратове српски новац пребродио је без проблема, с одржањем замењивости, додуше једно кратко време уз исплату 25% у сребру. По избијању I светског рата долази први пут до укидања замене новчаница за метал, што је довело до енормног раста ажије на злато (са 0,5% 9. VII 1914. на 40% пред евакуацију). По окупацији 1915. аустроугарска војна управа у Београду наредила је повлачење и замену српског д. за круне, у односу 2 д. = 1 круна. Окупатор је пустио у оптицај и извесну количину круна ради финансирања окупације, али премда је круна проглашена за законски новац, становништво није заменило све д.

У периоду од 1868 (први ковани новац) до краја 1918. у оптицај је био пуштен следећи новац (табела 1).

По завршетку I светског рата и уједињењу појавио се проблем унификације националне валуте, пошто су поред д. и круне у оптицају били још мађарска круна, бугарски лев, немачка марка, црногорски перпер, као и питање емисионе банке. Привилегована народна банка Краљевине Србије, према Закону од 26. I 1920, наставила је 1. II 1920. рад као Народна банка Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. За званичну валуту проглашен је д., а новчанице су морале да имају покриће у злату од 33,33%. Замена аустроугарских круна (и другог новца) у д. извршена је, након извршених припрема, почев од 1. II па до 3. VI 1920, док су новчанице од 10, 2 и 1 круне замењене тек у јуну 1921. Тако је, почев од 1. I 1923, сва евиденција, рачуни друштава и установа, као и књиге државних благајни, пребачена на д., чиме је д. постао новчана јединица нове државе.

Први сопствени новац Краљевства СХС био је државни папирни новац од 1 и 0,5 д. новембра 1919. Његово издавање било је својеврсни куриозум, с обзиром на то да није постојао званични новац нове државе (у оптицају је остао српски д., али и други новац) и да је емисиона банка Краљевства СХС почела с радом 1. II 1920. У току 1919. у склопу припрема за монетарно уједначавање штампане су новчанице од 0,5 и 20 д. (у Загребу), 1, 5, 100 и 1.000 д. (у Паризу) и 10 д. (у Прагу), на којима су затим на основу Решења валутног питања (одлука Краљевске Владе по валутном питању од 18. I 1920. којим је проглашен курс замене у односу 1 д. = 4 круне) доштампане вредности у крунама. Доштампавање је извршено у Управи фондова у Београду, почев од 2. I 1920, чиме су ове динарско-крунске (или крунско-динарске) новчанице припремљене за замену нострификованих крунских новчаница, као и српских динарских новчаница. Српски д. су, међутим, остали у оптицају све до јула 1938. Законом о новцу и Законом о Народној банци из 1931. извршена је стабилизација д.: његов курс одређен је према злату (0,0265 г чистог злата, односно 0,0912778 швајцарских франака), утврђено је покриће банкнота од 35% у злату и златним девизама и уведена заменљивост банкнота за злато (у износу не мањем од 250.000 д.), чиме је прихваћено златно-девизно важење. До средине деценије златно важење напустиле су Велика Британија (1931), САД (1934), Француска, Белгија и Швајцарска (1936), што се одразило и на Југославију, где је престала замена новчаница за злато, златно покриће смањено је 1935. на 25%. Пред крај деценије значајно је повећан обим новца у оптицају (с 5,8 млрд. у 1937. на 13,8 у 1940), као резултат задуживања државе код Народне банке, фактичко покриће новчаница сведено је на 25,24%, а у 1939. извршено је и значајно смањење вредности курса д. (цена 1 кг злата одређена је на 60.400 д. према 37.735,85 д. по закону из 1931). Изузимајући новчанице Аустроугарске банке, које су циркулисале у Краљевини Југославији и биле нострификоване (жигосане и налепљене маркицама), укупно је у међуратном периоду у оптицају било новчаница из следећих издања (табела 2).

Поред наведеног било је и неколико издања новчаница које нису званично пуштене у оптицај (1931, 1934, 1935, 1936. и 1939). Ковани новац у међуратном периоду показује табела 3.

Завршетак II светског рата Југославија је дочекала, између осталог, и монетарно подељена на седам подручја на којима су у употреби биле разне врсте новца, између којих није био утврђен однос и којих је било у количини која је премашивала потребе. Поред тога, постојала је реална опасност да се из земаља чији новац је био у оптицају (мађарска пенга, бугарски лев, италијанска лира, немачка марка, хрватска куна и албански франак) убацују нове количине ових валута. Стога је једна од хитних ствари за нове власти била повлачење и замена окупаторских новчаница и увођење јединствене валуте. Замена је извршена у периоду од 20. IV до 9. VII 1945, према посебно утврђеним курсевима, и у следећем обиму (табела 4). По основу замене пуштено је у оптицај 5.779.502.678,68 д. у новим новчаницама. У периоду август--новембар извршена је замена окупацијског металног новца, у укупној вредности од 14.215.227,63 д. По Уговору о миру с Италијом, 1947. извршена је замена лира на територији која је припала ФНРЈ, и то италијанске и савезничке лире по курсу од 15, а „Б" лире од 30 д. за 100 лира, што је у д. износило 653.069.392,85. Најзад, у 1949. извршена је замена „Б" лира на подручју Слободне територије Трста (по курсу из 1947), у укупном износу од 290.893.539,70 д.

Први паритет д. утврђен је средином 1945 (1 кг чистог злата = 56.300 д., односно 1 УСД = 50 д.). Паритет је био нереалан и често је исправљан преко Фонда за изједначење цена и Централног девизног фонда, затим неформалном девалвацијом 1949, а касније девалвацијама и депресијацијом валуте. Последњи паритет д. у злату објављен је 14. II 1973: 1 кг чистог злата = 23.077,09 д., а 12. јула те године уведен је флуктуирајући курс. Законом из 1972. установљен је систем 9 народних банака у Југославији, али је емисиона функција остала у надлежности НБЈ, што је задржано и након законских промена у тој и наредној деценији. У периоду 1943--1992. издато је велико мноштво новчаница и кованица: 67 врста новчаница, 156 врста кованог новца редовних и 80 врста кованог новца пригодних издања. Разлози за то су биле три промене назива државе и две промене имена њене централне банке, као и стално опадање вредности д., што је доводило до честих девалвација (→ Девизна политика и девизни систем), а томе треба додати и деноминације у 1965 (1:100) и 1990 (1:10.000). Прве новчанице у овом раздобљу носиле су као годину издања 1944, а последње 1991, кованице 1945. и 1990, а пригодни новац 1968. и 1990. Прве новчанице (8 апоена) с ознаком 1944. и прве кованице (4 апоена) издало је Ми-нистарство финансија, а каснија издања Народна банка.

СФРЈ је фактички престала да постоји 1991, када су се издвојиле најпре Словенија и Хрватска, а затим и Босна и Херцеговина и Македонија. Србија и Црна Гора су 27. IV 1992. прогласиле Савезну Републику Југославију. Њена новчана јединица остао је д., који је 1. VII 1992. деноминован у односу 1:10, у циљу разграничења монетарног простора бивше СФРЈ. У условима ратова у окружењу, фактички је отпочела једна од највећих и најдужих хиперинфлација у историји, која је превладана на почетку 1994, Програмом монетарне реконструкције и економског опоравка Југославије. У мноштву новчаница из тог периода истиче се и номинално највећа, од 500 милијарди д., из 1993. Д. је остао новчана јединица Србије и после 2006, када се из СРЈ издвојила Црна Гора. Монетарну и емисиону политику преузела је Народна банка Србије.

ИЗВОРИ: Закон о Народној банци Југославије и јединственом монетарном пословању народних банака република и народних банака аутономних покрајина, СЛ СФРЈ, 23/1972; Зборник закона и уредаба изданих у Књажеству Србији од 1. новембра 1878. до 6. маја 1879. године, 34, Бг 1879.

ЛИТЕРАТУРА: С. Љубић, Опис југославенских новаца, Зг 1875; Г. Чремошник, Развој српског новчарства до краља Милутина, Бг 1933; М. Динић, „Крстасти грошеви", ЗРВИ, 1952, 1; Р. Марић, Студије из српске нумизматике, Бг 1956; С. Димитријевић, „Српски средњовековни бакарни новац", ИЧ, 1958, 8; М. Угричић, Новчани систем Југославије, Бг 1967; Ј. Хаџи-Пешић, Новац Србије 1868--1918, Бг 1995; Новац Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 1995; Новац Југославије 1944--1992, Бг 1995; С. Димитријевић, Средњовековни српски новац, Бг 1997; Б. Бошковић, „Нова варијанта познате врсте новца краља Уроша I или Милутина", Динар, 1998, 8; „Бакарни новац деспота Стефана Лазаревића", Динар, 1998, 10; В. Иванишевић, Новчарство средњовековне Србије, Бг 2001.

Р. Буквић