ДИНАМИТ

ДИНАМИТ (грч. duvnami": сила, снага), врста експлозива за рушење који је 1866. пронашао шведски хемичар Алфред Нобел (1833−1896). Прва комерцијална варијанта д. састојала се из смесе нитроглицерина (НГ), диатомејске земље и натријум-карбоната. О НГ Нобел је сазнао од торинског лекара и хемичара А. Собрера, који га је први синтетизовао. То једињење је у ствари естар глицерола и азотне киселине и зато је једно од његових научних имена глицерол-тринитрат (видети формулу). Собреро је покушавао да НГ примени као експлозив. Међутим, та супстанца експлодира при најмањем потресу или удару, што је довело до несрећа током експериментисања и до прекида истраживања. Нобелови огледи довели су такође до фаталних експлозија; при једној је погинуло пет особа, међу којима и његов млађи брат Емил. Најзад је Нобелу успело да направи први комерцијални производ састављен од 75% НГ, 24,5% дијатомејске земље као носача (самлевене љуштурице фосилних силикатних алги) и 0,5% натријум-карбоната (као хемијског стабилизатора). Та смеса је пакована у водоотпорне картонске цеви (касније у пластичне) снабдевене упаљачком смесом (иницијалним експлозивом живин фулминат) и фитиљем. Нобел му је дао име д. Разорна моћ овог д. била је око пет пута већа од исте количине црног барута, а брзина детонације износила је преко 6.000 м/с. Био је релативно безбедан за руковање. Наредне, 1867, патентирао је изум у Великој Британији, потом у другим земљама. Осам година касније, широм света већ је радило преко 15 фабрика д. Примена д. као привредног експлозива била је врло широка: изградња Коринтског и Панамског канала, Готхардског тунела, рударство, градња путева, рушење зграда. За време Француско-пруског рата (1870−1871) Нобел је снабдевао обе стране војном варијантом д. јер је био мишљења да, ако обе зараћене стране поседују моћно оружје, армије ће бити опозване и кренути својим кућама. Данас је производња д. на основу НГ све мања због ризичне синтезе НГ. Нобел је 1876. заменио диатомејску земљу у д. колодијумом (нитрат целулозе растворен у погодном органском растварачу) и тако створио желатинозни д. − врсту пластичног експлозива који се може палити и испод воде. Постепено је смањен садржај НГ до 14%, чиме су створени значајни војни и привредни експлозиви. Године 1910. уводе се амонијумски д. (амонити) који садрже знатно безопаснији и јефтинији амонијум-нитрат. План изградње фабрике НГ у Обилићу крај Крушевца није остварен због почетка II светског рата. Године 1984. изграђен је погон НГ у предузећу „Слободан Принцип Сељо" у Витезу (БиХ). После распада СФРЈ у предузећу „Милан Благојевић" у Лучанима изграђен је погон НГ за производњу војних и привредних барута и експлозива где се и сада производе.

ЛИТЕРАТУРА: М. Лазаревић, „Барути и експлозиви", у: Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији − историјска грађа, Бг 1997; Р. Јеремић, „Привредни експлозиви и неки аспекти њихове примене", Војнотехнички гласник, 2006, 2, 181; Д. Обреновић, Експлозивне материје и њихова синтеза, Бг 2018.

П.етар А. Пфенд

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)