ДИМИТРИЈЕВИЋ, Војо

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Војо, сликар (Сарајево, 20. V 1910 -- Сарајево, 12. VIII 1980). Завршио Државну уметничку школу у Београду 1936, затим двогодишњи академски течај, након чега одлази у Париз, где се усавршава у атељеу Андреа Лота. Под утицајем Пикасове Гернике ствара једно од најзначајнијих дела -- Рат у Шпанији (1937). Тада настаје и дело Сјећање на моју земљу Босну, као и два линореза Ми смо за мир и Ми нећемо рат које излаже са „Независнима" (1937/38) у Београду. Средином 1939. враћа се у Сарајево, где заједно са истомишљеницима оснива Уметничко друштво „Collegium Artisticum" и организује своју прву самосталну изложбу. Највећи део његових радова из овог периода пропао је приликом усташких напада у Сарајеву 1941, када му је атеље у потпуности опљачкан и руиниран. Учетвовао је у II светском рату од 1941, када ради на ликовно-пропагандним пројектима. Као члан редакције Борбе у Дринићима радио је илустрације за Борбу, Жену данас, Вијести и све брошуре које су тада излазиле. Године 1944. у Тузли издаје мапу мотива из Борбе, под насловом Графика. После ослобођења вратио се у Сарајево, основао Удружење ликовних умјетника и организовао Школу за ликовну умјетност, поставши њен први директор, а затим професор. У то време је на згради Земаљске банке, данашње Вјечне ватре, постављен његов рад, портрет Тита, дужине 18 м. Наредних десет година радио је мотиве из борбе, а међу честим мотивима је и град Сарајево. Обиман послератни опус Д. препознатљив је и по делима: композиција за спомен-собу Младој Босни, модел за стопе Гаврила Принципа (утиснуте у бетону као споменик Сарајевском атентату), монументалне композиције у Кафани „Парк" и у Фабрици дувана „Сарајево", Сарајево у киши, Јабланови, Катастрофа, Живот, витраж у холу Историјског музеја, с поруком ,,Смрт фашизму, слобода народу". Његов опус развијао се од социјално ангажованог сликарства, преко мирнијих мотива и форми (Портрет Исмета Мујезиновића, 1939; Улица под снијегом, 1951) и геометријске апстракције (Порука, 1973) до концептуалних сликарских пракси када користи и несликарске материјале (најлон, жица, новине). Био је под утицајем различитих сликарских праваца -- фовизма, надреализма, експресионизма и апстрактног сликарства. Његов стилски опус последица је друштвено-политичког контекста у којем је педесет година деловао као неуморни протагонист уметничких збивања у БиХ, измештајући у сферу естетике и стваралаштва идеје политичке револуције, комунизма и опште критике друштва. Овакав приступ сликарству није стављао у службу револуције и друштвене ангажованости, него је револуционисао саму мисао о сликарству, што уједно представља зачетак модерне уметности у БиХ. Био је члан АНУБиХ. Поводом стогодишњице од рођења, Умјетничка галерија БиХ у Сарајеву приредила му је 2010. ретроспективну изложбу. Његови радови чине саставни део многих јавних збирки (Умјетничка галерија БиХ, Музеј Сарајева, Земаљски музеј).

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Младеновић, Слике Воје Димитријевића, Бг 1955; З. Живковић, Ретропективна изложба Воје Димитријевића (1910--1981), Сар. 2010.

М. Ристић