ДИМИТРИЈЕВИЋ, Миша

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Миша, политичар, новинар (Нови Сад, 12. II 1846 -- Нови Сад, 23. XII 1889). Отац му је био ћурчија, а мати сестра сликара Димитрија Аврамовића. Ниже разреде гимназије учио је у Новом Саду а више у Сремским Карловцима и Осијеку. Као питомац Текелијанума завршио је право у Пешти 1869. После тога изабран је за подбележника Новосадског магистрата. Једно време био је заменик великог бележника, а од маја 1871. постао је и сенатор магистрата. У јавним пословима долазили су до изражаја његова амбициозна и ауторитативна природа, борбени и непопустљиви, а понекад и заједљиви карактер. Као студент приклонио се политици Светозара Милетића и његове Српске народне слободоумне странке (СНСС). Временом је постао један од најугледнијих чланова странке. Милетић га је веома уважавао и поверавао му све послове који су се тицали унутрашњег уређења странке, тврдећи да је Д. његов „државни секретар за унутрашње послове". Запажену улогу имао је у покрету Уједињене омладине српске и једно време (1869. и 1870) био њен секретар, а 1871, на последњој скупштини одржаној у Вршцу, био је потпредседник скупштине. После забране рада Омладине на тлу Јужне Угарске, пренео је њену активност у Црну Гору, где је суделовао у илегалном оснивању и раду Дружине за ослобођење и уједињење српско на Цетињу (1871--1872). Као истакнути члан СНСС био је посланик у Српском народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима (1879--1886), у којем је изабран и за саборског секретара. У Шајкашком изборном срезу изабран је за посланика у Угарском сабору (1884--1887). Службу у Новосадском магистрату напустио је 1882. пошто је дошао у политички сукоб са великим жупаном Ендре Флатом. Тада се, на захтев С. Милетића, прихватио уређивања Заставе. У редакцији листа остао је само девет месеци, после чега су га преузеле присталице Великокикиндског програма. У време кризе СНСС, изазване обзнањивањем Великокикиндског нoтабилитетског програма и ступањем на политичку сцену тзв. вршачких социјалиста, тј. Нове омладине, постао је средишња личност Старе омладине, оног круга политичара, некадашњих Милетићевих сабораца, који су остали привржени Великобечкеречком програму. Главни орган Старе омладине, која је по распаду Милетићеве странке прерасла у Српску народно-либералну странку, било је Српско коло, којем је постао власник и издавач. Кад је Српско коло престало да излази, 1885. покренут је нови лист Браник, чији је власник и издавач опет био Д. Тада, и после коначног распада СНСС, до којег је дошло 1887, све до погибије био је вођа браниклија, потоњих либерала. После новинске полемике између Заставе, коју је захваљујући женидби са Милицом Милетић преузео Јаша Томић, и Браника, која је прерасла у тежак лични сукоб, Томић га је убио на железничкој станици у Новом Саду.

Књижевним пословима почео се бавити још као гимназијалац. Уређивао је хумористички лист Шаљивац и омладински часопис Ђачки венац, у којима је објавио једну приповетку историјског садржаја, неколико сатиричних цртица и књижевних критика. У Пешти, као Текелијанац, учествовао је у раду „Преоднице" (1865--1867), најпре као члан управе а затим као библиотекар и секретар. Био је члан и председник Књижевног одељења Матице српске, председник Српске читаонице у Новом Саду и члан управе Друштва за СНП. Много је допринео оснивању Српске народне задружне штампарије у којој је више година био председник управног одбора. Од књижевних текстова најпознатији су му есеји, књижевне и позоришне критике и путописи. Есеје је писао о Јовану Јовановићу Змају, Ивану Гундулићу, Лази Костићу, Бранку Радичевићу, Јовану Суботићу и Димитрију Давидовићу. Сарађивао је у Српској зори (1879), Летопису Матице српске (1879-1889), Даници, Јавору (1874, 1876, 1878--1880, 1892), Стражилову (1887--1888), Позоришту (1881), Гласу народа, Српском колу, Српским илустрованим новинама, Застави (1882--1883), Бранику (1885--1889) и календару Орао.

ДЕЛА: [Одговор на брошуру Милице Томић-Милетић: Некоји пријатељи Милетићеви], Н. Сад б. г.; Мало више светлости у своју одбрану, Н. Сад 1886.

ЛИТЕРАТУРА: „Миша Димитријевић",Јавор, 1890, 3, 4, 5; Ј. Јовановић Змај, „Миша Димитријевић", Невен, 1890; Ј. Грчић, Историја српске књижевности, Н. Сад 1906; Т. С. Виловски, Моје успомене (1867--1881), Ср. Карловци 1907; М. Полит-Десанчић, Беседе, III, II, I, Н. Сад 1936; В. Стајић, Новосадске биографије, I, Н. Сад 1936; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, II, 1864--1880, Н. Сад 1992; В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској (1791--1914), Бг 2003.

В. Ђ. Крестић