ДИМИТРИЈЕВИЋ, Миливоје

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Миливоје, дивизијски генерал (Алексинац, 28. XI 1878 -- Београд, 18. VI 1947). Потиче из породице Ђорђа Димитријевића, пуковника и министра. Брат Милан био је санитетски генерал, а Велимир пуковник, ађутант краља и управник Двора до 1928. Питомац 28. класе Ниже школе (1895--1898) и 11. класе Више школе Војне академије (1901--1903). На полугодишњем стажу у Француској 1907--1908. Чин потпоручника стекао је 1898, унапређен у чин поручника 1901, капетана 1905, капетана I класе 1908, мајора 1911, потпуковника 1913, пуковника 1915, бригадног генерала 1923, дивизијског генерала 1925. Као капетан био је 1905--1907. командир 8. батерије пука „Танаско Рајић" у Крагујевцу. Био је ађутант инспектора артиљерије 1908--1910, а у Комисији за пријем пушака у Немачкој (Оберндорф) 1910--1911. По обављеном послу до јуна 1912. био је командир батерије и на служби у Војно-техничком заводу у Крагујевцу. Од јуна 1912. био је на служби у Општевојном одељењу Министарства војног. После балканских ратова био је 1913--1914. командант 2. дивизиона Дринског артиљеријског пука у Шапцу. После I светског рата био командант 4. хаубичког пука (Загреб), а од 1921. помоћник команданта Потиске дивизијске области (Суботица). Од 1923. командант Савске артиљеријске бригаде (Загреб), од 1924. помоћник команданта Савске дивизијске области. Од 1924. био је в. д. па командант Осјечке дивизијске области, потом 1927--1929. командант Потиске дивизијске области. Од 1929. био је командант Шумадијске дивизијске области (Крагујевац), а од 1930. помоћник команданта V армијске области (Ниш). Пензионисан је и преведен у резерву 1933. У ратовима 1912--1913. као реконвалесцент после операције остао је у Општевојном одељењу Министарства војног. За време опсаде Једрена био је на дужности у Штабу Тимочке дивизије I позива. У рату са Бугарском био је командант 2. дивизиона Дринског артиљеријског пука I позива. Учествује у Брегалничкој бици. У I светском рату био је командант истог дивизиона до доласка на Крф, а од марта 1916. командант пољског дивизиона Дринског артиљеријског пука. Од 1917. био је начелник Штаба артиљерије 1. армије. Активиран је у Априлском рату и заробљен. Отпуштен је из логора 1942. Није прихватио позив да уђе у српску цивилну управу под окупацијом. Одликован за храброст у ратовима Карађорђевом звездом IV степена, Белог орла са мачевима III реда и другим одличјима.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица 75. годишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; В. Стојановић Воке, Заслужни синови. Биографије заслужних људи са територије источне Србије и Поморавља, I, Бг 1940; М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004.

М. Бјелајац