ДИМИТРИЈЕВИЋ, Маја

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Маја, глумица (Загреб, 10. I 1926 -- Београд, 19. VIII 1997). Академију за позоришну уметност у Београду завршила 1952. у класи Мате Милошевића. Још као студенткиња играла је значајне улоге на сцени Југословенског драмског позоришта, а у стални ангажман примљена је 1952. У ЈДП је остала и као доживотни почасни члан. Веома скромна у животу, уздржана и без примадонских манира, остваривала је улоге даром и знањем, проносећи сценом своју нежну лепоту као врхунски женски принцип. Креирала је више од сто ликова, међу којима су: Исмена (Софокле, Антигона); Корделија, Леди Магдаф (В. Шекспир, Краљ Лир, Магбет); Девојка (Г. Лорка, Крвава свадба); Рози Редмонд (О'Кејси, Плуг и звезде); Маша (И. Тургењев, Вече у Соренту); Шура, Глафира (М. Горки, Јегор Буличов); Маргерита (А. Хинг, Освајач); Олга, Ања (А. П. Чехов, Три сестре, Вишњик); Милка (И. Округић, Саћурица и шубара); Гђа Роланд, Мери Тејрон (Ј. О'Нил, Пре доручка, Дуго путовање у ноћ); Тереза (Б. Биен, Талац); Јохана (Ж. П. Сартр, Заточеници из Алтоне); Берта (А. Стриндберг, Отац); Девојка са срцем (Д. Ћосић, Откриће); Врачара Стана (Ј. Косор, Пожар страсти); Катарина Ивановна (Ф. М. Достојевски, Злочин и казна); Маргетићка (М. Крлежа, Вучјак). Д. је остварила чак и у свету јединствен опус монодрама: Џ. Голсворти, Salbo pro notam; К. Трифковић, Мила и У ноћи; А. П. Чехов, Мала шала; В. Попа, Бегунци; Д. Максимовић, Тражим помиловање; С. Раичковић, Записи о Црном Владимиру и Камена успаванка; Ж. Кокто, Људски глас; Ф. Г. Лорка, Доња Росита и Сновиђење из Гранаде; С. Пешић, Даринка из Рајковца; Ђ. Радишић, Докле -- Мајка; Ј. О'Нил, Пре доручка; Р. Акутогава, Рашомон; М. Крлежа, Под маском -- Госпа Штелцерова; Р. Смиљанић, Љубавне исповести Софије Маловразић; В. Петровић, Одлазак; Л. Н. Толстој, Дневник Софије Толстој; В. Ковачевић, Горка; А. Стриндберг, Јача; К. Амброзић, М. Беловић, Надежда Петровић; Ђ. Стојчић, Норвешки шал; М. Беловић, Милена Павловић Барили; З. Сагалов, Три живота Исидоре Данкан. О свом лабораторијском сценском раду и истраживањима оставила је драгоцене писане трагове у књизи Сама на сцени (Бг 1996). Сматрала је да је монодрама велика одговорност за једног глумца, те да он током проба исписује ненаписани post scriptum у којем се крију загонетка лика и језгро људске судбине која се ваја на сцени. Објавила је збирку песама Камен наде (Бг 1996) и превела драму Л. Зилахија Музички пајаци изведену у СНП 1953. На Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну додељује се награда која носи њено име.

ЛИТЕРАТУРА: В. Урбан, „Испред и иза малог екрана / Заљубљена у тајну позива", Дневник, 18. X 1970; M. Трумић, „Ријеч-двије са умјетницима, Љепота драмске ријечи", Свијет, 3. XII 1971; М. Беловић, „Више лица глумице Маје Димитријевић", Театрон, 1996, 94; Б. Криловић, „Сусрети: Маја Димитријевић / Позориште је борба непрестана", Политика, 13. II 1997; Ј. Ћирилов, „На вест о смрти / Одлазак Маје Димитријевић", Политика, 20. VIII 1997.

В. Крчмар