ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгутин Апис

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгутин Апис, генералштабни пуковник (Београд, 17. VIII 1876 -- околина Микре код Солуна, 26. VI 1917). Рођен у београдској занатлијској породици, рано је остао без оца, па је бригу о породици преузела сестра Јелена, која је била учитељица. Основну школу учио je у Краљеву и Нишу, а гимназију у Нишу и Београду. По завршетку седмог разреда гимназије ступио је у 26. класу Ниже школе Војне академије 1893. Школовање је успешно окончао 1896, као шести у рангу од укупно 65 младих официра у класи. По завршетку школовања распоређен је на дужност командира вода у 1. батаљону 7. пешадијског пука Дунавске дивизијске области у Београду, а следеће јесени постављен je на место командира вода и наставника у Пешадијској подофицирској школи. На тој дужности остао je до јесени 1898, кадa је након положеног ригорозног пријемног испита примљен на школовање у 8. класу Више школе ВА. Током школовања 1899. унапређен je у чин поручника. Вишу школу ВA завршио je 1900, као пети у рангу од укупно 12 официра у класи. Потом је годину дана био на дужности командира 1. чете 24. пешадијског батаљона. Од октобра 1901, пошто је положио сложен и захтеван пријемни испит, примљен је на генералштабну припрему при Главном ђенералштабу, где су се млади официри припремали за највише дужности у војсци. Током генералштабне припреме унапређен је 1902. у чин капетана друге класе. Опште незадовољство владавином Александра Обреновића, тешко стање у војсци, одсуство јасне националне политике и низ тешких скандала на двору условили су настанак и ширење завере против краља у круговима либералских и дела напредњачких политичара, старијих официра и присталица династије Карађорђевић. Као неприкосновеног вођу своје класе на ВА, која је била тешко погођена низом финансијских рестрикција и отпуштањем знатног броја питомаца са школовања од којих је један извршио самоубиство, поручник Антоније Антић, сестрић министра и индустријалца Ђорђа Генчића, увео га је у заверу. Његовим пристанком завера је добила нов импулс и нове присталице, које је он личним угледом и харизмом лако придобијао, махом у редовима официра своје генерације.

Приликом извођења Мајског преврата у ноћи 28/29. V 1903. тешко је рањен. Пошто се опоравио од задобијених рана, приступио је 1904. новоформираном Главном одбору Четничке акције који је координирао герилске акције у јужним српским крајевима. На тај начин започео је национални рад коjeм се посветио до краја живота. Успешно је положио испит за генералштабног официра и маја 1905. из рода пешадије био преведен у генералштабну струку. Месец дана касније унапређен је у чин капетана прве класе. На лични захтев одобрено му је одсуство ради усавршавања и учења немачког језика у Берлину. Из Немачке се вратио у јесен 1906, те је одређен на службу у Ђенералштабни одсек Општевојног одељења Министарства војног. Као вођа млађих завереника пресудно је утицао на старије официре заверенике да се у интересу државе повуку, пристану на пензионисање и тиме омогуће српској влади да испуни захтеве Велике Британије, која је обнову дипломатских односа условљавала уклањањем старијих завереника из војске. Од марта до 3. X 1907. био је помоћник начелника штаба Дунавске дивизијске области у Београду. Одатле је премештен у Ваљево, на место помоћника начелника штаба Дринске дивизијске области, где је остао до почетка маја 1909, неуморно радећи на ратним припремама команди, јединица и установа те дивизијске области током Анексионе кризе (1908--1909). Заједно с млађим завереницима подржао је абдикацију престолонаследника Ђорђа Карађорђевића, којег је сматрао неподесним за будућег владара и стао уз принца Александра. На његову иницијативу образована је Главна инспекција, на чијем челу се налазио млади престолонаследник Александар, који је на тај начин требало да упозна војску и њене потребе. Док је био на служби у Ваљеву, августа 1908. унапређен је у чин генералштабног мајора. Премештен у Крагујевац, на положај команданта 1. батаљона 11. пешадијског пука „Карађорђе" Шумадијске дивизијске области. Одатле је јула 1910. поново распоређен у Београд на дужност начелника штаба Коњичке дивизије. На том положају био је до почетка мобилизације српске војске за рат против Турске у јесен 1912.

Након Анексионе кризе млађи завереници су се активније окренули националном раду, долазећи због тога, као и због инсистирања на хитним новчаним издвајањима за потребе модернизације и опремања војске, у честе сукобе с радикалским владама. Одбијање владе да изађе у сусрет захтевима Срба из Османске империје, који су тражили помоћ ради супротстављања младотурском режиму, довели су до тога да се они за помоћ обрате млађим завереницима. Истакнути национални радник Богдан Раденковић је у том циљу иницирао настанак тајне организације „Уједињење или смрт", по угледу на немачка и италијанска тајна друштва из времена борбе за национално уједињење, и инсистирао на учешћу Д. у раду организације. Оснивање листа Пијемонт, гласила организације, помогао је великом новчаном сумом и престолонаследник Александар. Подстакнут интригама и суревњивошћу Петра Живковића и Јосифа Костића, престолонаследник, који је имао наглашене владарске амбиције и по природи зазирао од свакога ко би евентуално могао да угрози његове позиције, почео је већ од 1912. да се убрзано удаљава од Д. Пред почетак балканских ратова, Д. је био на челу посебне обавештајне мисије, послат код албанског првака Исе Бољетинца, коjeг су српске власти обилато материјално помагале током његових устанака против младотурског режима, да утврди како ће се држати у моментима кад буду почеле операције српске војске. Разговор је резултирао неформалним договором о будућој Бољетинчевој неутралности, чега се он у наредним данима није држао. Вративши се у Београд непосредно пред почетак мобилизације, Д. је преузео дужност начелника Штаба Коњичке дивизије, која је требало да оперише на главном правцу наступања српске војске у саставу Прве армије, под номиналном командом престолонаследника. Непосредно по завршетку мобилизације тешко се разболео, па је морао да преда дужност. Убрзо је о трошку престолонаследника послат на лечење у Берлин, код тада чувеног бактериолога доктора Цина, јер се током мисије на Косову отровао некуваним козјим млеком. Током боловања, јануара 1913. унапређен је у чин генералштабног потпуковника. С боловања се вратио у лето 1913, те је непосредно по демобилизацији српске војске постављен на место шефа Обавештајног одсека Операцијског одељења Главног ђенералштаба. Упоредо с осталим дужностима, уз паузу током ратова и боловања, од 1910. па до почетка I светског рата предавао је Стратегију на Нижој школи ВА.

По завршетку балканских ратова налазио се на челу групе официра која се оштро успротивила владиној уредби о приоритету цивилних над војним властима на простору новоослобођених области. Почетак I светског рата одложио је расплет кризе, која је довела до краљевог повлачења и расписивања ванредних парламентарних избора. Д. је помогао омладинцима који су припадали организацији „Млада Босна" да припреме и изврше атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, којег је сматрао главним носиоцем оружаних претњи Србији. За такву акцију имао је руску подршку и уверавања да ће Русија помоћи Србији у критичним тренуцима. Под утицајем Главног одбора организације „Уједињење или смрт" променио је одлуку и покушао да заустави атентаторе, који су се запутили ка Сарајеву. По избијању I светског рата налазио се до пролећа 1915. на месту шефа Обавештајног одсека Операцијског одељења штаба Врховне команде. С тог места је под притиском политичких противника и регента Александра премештен на дужност начелника штаба Ужичке војске. Ту је остао до јесени 1915, када су трупе Ужичке војске пребачене на границу с Бугарском и преименоване у Тимочку војску. Почетком октобра 1915. унапређен је у чин генералштабног пуковника. На Солунском фронту је био помоћник начелника штаба Треће армије, а кад су командант и начелник штаба армије смењени током операција 1916, као новопостављени начелник штаба успешно је руководио даљим операцијама Треће армије у одсуству команданта. Ухапшен је крајем 1916, заједно с водећим припадницима организације „Уједињење или смрт", под оптужбом да је образовао превратничку групу. Оптужбе су касније биле преиначене у покушај организовања побуне у војсци, а потом и у припреме атентата на регента Александра. На крају монтираног судског процеса осуђен је 23. V 1917. на смрт, што је потврдио и виши суд, те је смртна казна извршена месец дана касније. Низ захтева за ревизију Солунског процеса током међуратног периода, превасходно због противљења краља Александра и Петра Живковића, нису услишени. До ревизије Солунског процеса дошло је тек 1953, када је Врховни суд НР Србије у измењеним политичким и друштвеним околностима рехабилитовао Д. и његове саборце. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда и орденом Белог орла.

ИЗВОР: Војни архив.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; С. Прибићевић, Диктатура краља Александра, Бг 1953; Б. Нешковић, Истина о Солунском процесу, Бг 1953; М. Ж. Живановић, Пуковник Апис. Солунски процес хиљаду деветсто седамнаесте године. Прилог проучавању политичке историје Србије од 1903. до 1918. год, Бг 1955; М. Алимпић, Солунски фронт, Бг 1967; Д. Мекензи, Апис, Г. Милановац 1991; Солунски процес, Бг 1997.

А. Животић