ДИКТАТУРА ПРОЛЕТАРИЈАТА

ДИКТАТУРА ПРОЛЕТАРИЈАТА, политички систем који у име радничке класе у прелазном периоду између капитализма и комунизма у разним државама успостављају комунистичке партије. Термин је проистекао из марксистичке теорије друштва, а дефинисан је различитим интерпретацијама и историјским искуствима. Д. п. се појављује у другачијим облицима у различитим земљама, у зависности од социјалне и економске структуре тих земаља, достигнутог нивоа економског, политичког и културног развоја, другачијих политичких традиција, схватања и обичаја. Најчешће је била заступљена кроз револуционарну диктатуру (у случајевима где је пролетаријат освајао кључне политичке позиције средствима револуционарног притиска), али се појављивала и кроз парламентарну владавину у којој је радничка класа имала пресудан утицај, као и кроз друге прелазне облике. Карл Маркс и Фридрих Енгелс су у својим радовима Беда филозофије (1847) и Манифест Комунистичке партије (1848) писали о освајању политичке власти од стране пролетаријата. Маркс је термин д. п. први пут употребио 1852. у писму свом пријатељу Вајдемајеру. Схватање о д. п., уобличено искуствима револуционарне 1848, а још више Париском комуном 1871, која је представљала прву њену реализацију, Маркс је уобличио у радовима Грађански рат у Француској (1871) и Критика Готског програма (1875). Према његовом схватању, класна борба неизбежно води према д. п., а држава прелазног периода не може да буде ништа друго осим револуционарне д. п. Према Марксу, то је неопходан прелазни стадијум према уништењу класа и класних разлика, као и искорењивању свих производних односа на којима су оне почивале. Пример такве државе је била Париска комуна.

Почетком XX в. ту идеју заступао је Владимир Иљич Уљанов Лењин, добивши прилику да је спроведе у пракси после победе Октобарске револуције (1917), када је успостављена република совјета. Совјети депутата, постављени од предузећа до државног врха, учинили су да Лењин закључи како „совјетска власт није ништа друго до организовани облик диктатуре пролетаријата". У наредном периоду, према стаљинистичком концепту, д. п. почивала је на руководећим директивама партије, спровођењу директива од стране масовних организација пролетаријата и њиховом „претварању у живот" од стране маса. О успостављању власти радничке класе говорило се и приликом формирања Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), а д. п. поменута је у Програму КПЈ, усвојеном на Вуковарском конгресу (1920) и другим партијским документима, с позивом на совјетско искуство и лењинистичко-стаљинистичко учење. У социјалистичкој Југославији д. п. била је нарочито изражена у њеном последњем Уставу (1974), који је управо полазио од тога да „сва власт припада радничкој класи".

ЛИТЕРАТУРА: К. Кауцки, Диктатура пролетаријата, Бг 1923; Б. М. Перовић, Диктатура пролетаријата -- пролетаријат организован као држава, Бг 1974; Б. Шпадијер, Диктатура пролетаријата, Бг 1975.

М. Гулић