ДИКИЈ (Дикој), Иван Петрович

ДИКИЈ (Дикој), Иван Петрович, живописац, иконописац, сликар (Санкт Петербург, 8. II 1896 -- Сент Питерсбург, Флорида, 18. VII 1990). Уметничку школу завршио је у Харкову. После Октобарске револуције напушта Русију и долази у Краљевину СХС. Као члан археолошке експедиције Управе Двора, под руководством П. Ј. Поповића и руских емиграната С. Смирнова и Н. Краснова, уз Н. Мајендорфа, Б. Обраскова, В. Предојевича и В. Шевцова, ангажован је на копирању средњовековног сликарства, да би припремили картоне за мозаике маузолеја Карађорђевића на Опленцу. У периоду 1922--1930. изведено je неколико стотина копија из више десетина цркава Србије, Македоније и Свете Горе. Д. је у овој екипи у трпезарији Хиландара 1930. копирао сцене из живота Св. Саве (Свети Сава и монах, Сава и родитељи, На мору, Смрт Саве, Владислав преноси тело -- данас у Галерији фресака у Београду), а у Есфигмену копира Есфигменску повељу (данас у Музеју СПЦ). Док је икона Богородице Пећке боравила у Покровском храму у Београду (новембар 1936 -- фебруар 1937), израдио је њену копију. У сарадњи са руским уметницима из опленачке екипе, према српском средњовековном сликарству ради иконе и зидне композиције за многе храмове. Средином четврте деценије ХХ в. осликава Цркву Св. арханђела Михаила и Гаврила на старом гробљу у Алексинцу; фреске у олтару Храма Покрова Пресвете Богородице у Београду ради 1933; 1934. завршава рад на фрескама у Храму славе на Војничком гробљу у Скопљу; у периоду 1935--1940. осликао је Цркву Рођења Св. Јована Претече у Грделици; иконе за иконостас Цркве Преображења манастира Св. Стефана -- Липовац ради 1937, а доње зоне храма осликава 1938; на иконостасу Цркве Св. арханђела у Хајдучици ради 1937; 1938. живопише малу Цркву Св. Саве на Врачару; ради фреске, нацрт за мозаичку икону патрона над улазом и иконостас у Цркви Св. Николе у Шилопају освећеној 1939; тада ради и на иконостасу Цркве Св. арханђела Гаврила у Београду; 1940. слика фреске и иконе за иконостас Цркве Св. кнеза Лазара у Прибоју. Аутор је и икона за иконостас 1940. освећеног Храма Преображења у Љубовији. Опробао се и у штафелајном сликарству и излагао на изложбама руских уметника током четврте деценије. После II светског рата одлази из Југославије прво у Беч, па у Каракас, а затим у Торонто. Крајем шесте деценије XX в. настанио се у САД, где наставља да се бави сликарством.

ЛИТЕРАТУРА: Велика изложба руске уметности, Бг 1930; М. Јовановић, Опленац: храм светог Ђорђа и маузолеј Карађорђевића, Топола 1990; А. Арсењев, ,,Биографски именик руских емиграната", у: Руска емиграција у српској култури XX века, II, Бг 1994; Ј. Межински, ,,Сликарство Цркве Светог Кнеза Лазара у Прибоју на Лиму", Милешевски записи, 1998, 3; Ј. Межински Миловановић, ,,Ликoвни уметници: емигранти у Србији и Света Гора", у: Девета казивања о Светој Гори, Бг 2016.

Ј. Межински Миловановић