ДИЈАМАНТ

ДИЈАМАНТ, предузеће за производњу уља, масти и маргарина из Зрењанина. Акционарско друштво Фабрика уља „Београд", претечa данашњег Д., основано је априла 1938. на основу молбе упућене Министарству трговине и индустрије Краљевине Југославије. Идеја о инвестицији у производњу јестивог уља у Банату потекла је од Александара Шајовића, велепоседника из Српске Црње. Одржан је збор акционара и купљено је свих 1.000 акција фабрике. Исте године почиње изградња фабрике у Петровграду, данашњем Зрењанину. Пробни рад започео је 1. марта 1939. Добијена је дозвола за употребу фабричке зграде, као и грађевинска дозвола за градњу још једног магацина и проширење постојећих магацинских простора. Главна скупштина акционарског друштва одржана је 1940, када је извршена и прва исплата дивиденди. Током 1940. 90 радника Фабрике уља „Београд" прерађивало је 25 т сунцокрета и производило 6 т уља дневно. На почетку II светског рата 1941. извршена је власничка трансформација и озваничено ново име „Прва банатска фабрика уља" а. д. Седиште фабрике пресељено је из Београда у Петровград. Године 1943. уграђене су нове пресе чиме је повећана прерада сунцокрета на 60 т дневно. Након завршетка рата, 1944. бивши радници су се окупили ради наставка производње. Нада Ракић је именована за главног руководиоца, а Дезидер Ковач и Јован Гут су организовали производњу.

Решењем Владе ФНРЈ 1946. Фабрика уља постала је државно предузеће, а нови званични назив био је Фабрика уља „2. октобар". Првих послератних година извршени су проширење производних погона и адаптација радних простора. Прва значајна инвестиција била је нова рафинерија капацитета 50 т сировог уља дневно која је изграђена 1951, а постојећа рафинерија претворена је у предрафинерију. Године 1952. произведено је 5.765 т јестивог и 136 т техничког уља. Оснивање Заједнице за индустријско биље Југославије 1955. омогућило је непосредно договарање са Владом ФНРЈ о условима продаје, прераде, пласмана и ценама индустријског биља. Фабрика биљних масти „Бима" започела је са радом 1957, а већ 1958. произведено је 7.000 т квалитетне биљне масти. Нова точиона са првом аутоматском линијом пуњења боца завршена је 1962. Исте године завршен је и силос, као саставни део раније изграђеног подног складишта. Почетком 60-их година започеле су припреме за интеграцију са комбинатом „Серво Михаљ". Најпре је погон „Бима" ушао 1963. у састав Фабрике уља „2. октобар". Исте године уљара као целина интегрисана је у ИПК „Серво Михаљ" и регистрована је под именом „Серво Михаљ" ИПК фабрика уља и биљних масти. Тиме је фабрика изгубила статус правног лица, а назив „2. октобар" престао је да постоји. Реконструкција рафинерије на капацитет 100 т дневне рафинације сировог уља извршена је 1964. Реконструкцијом хидрирнице дуплирана је производња биљне масти. У састав Фабрике уља и биљних масти 1967. интегрисна је Фабрика уља Ољарна „Сончница" крај Љубљане. Ољарна се претежно бавила производњом техничких уља из репице, лана и других уљарица. Осим тога, добијала је сирово уље из Зрењанина, прерађивала га и износила на тржиште Словеније као јестиво уље. Године 1971. свечано је отворена фабрика маргарина. У периоду 1970--1975. дошло је до значајних промена у организацији и управљању фабриком. У складу са Законом о удруженом раду уљара крајем 1971. Фабрика уља и биљних масти постаје Самостална организација удруженог рада у саставу ИПК „Серво Михаљ", чиме је поново стекла статус правног лица. Након тога, 1973. уљара се региструје као Радна организација Индустрија уља „Зрењанин" са ООУР-има Д., „Бима", „Ољарна" и Радном заједницом. Након реконструкције 1976. капацитет рафинерије повећан је на 200 т на дан. Тиме је уско грло производње постала фабрика за производњу сировог уља, те се ушло у инвестицију изградње нове фабрике сировог уља. ООУР „Ољарна" изашла је из Индустрије уља „Зрењанин" 1977. У току десетогодишњег заједничког пословања у Ољарни је реконструисана рафинерија, купљена нова точионица и опремљена нова лабораторија. У склопу даљих инвестиција у Индустрији уља „Зрењанин" 1979. завршена је фабрика сировог уља са знатно увећаним капацитетом, уместо дотадашњих 240 капацитет је подигнут на 600 т на дан. Изградња фабрике утицала је и на решавање проблема отпадних вода. Наиме, уведен је систем хлађења са рекуперацијом, а отпадна вода се третирала поступком флотације. Годишња производња јестивог уља повећана је на 40.250 т. На предлог Института за сточарство, зрењанинска сачма је због свог квалитета проглашена за основу за утврђивање ЈУС-а у области сточне хране. У сарадњи са „Колинском" средином 1980. почела је производња маргарина „Добро јутро". Даље инвестиционе активности спровођене су са циљем синхронизације производног циклуса, кроз изградњу нових објеката енергетике, складиштења и др. Нови погон хемијске припреме воде завршен је 1982, а 1985. завршен је нови силос. Са радом је почела најсавременија сушара капацитета 900 т/дан. Године 1988. започета је производња мајонеза. Иако је Индустрија уља „Зрењанин" расла и развијала се, услови привређивања били су све тежи.

Крајем 80-их и почетком 90-их долази до крупних друштвених, економских и политичких померања. Фабрика се већ 1990. региструје као Друштвено предузеће Индустрија уља Д. Од јула исте године региструје се као Деоничко друштво Индустрија уља Д. у мешовитој својини. Након шест година у целини је прешла у приватну својину, али фабрика није престајала са радом ни у току периода санкција и хиперинфлације. Фабрика је користила домаће сировине, организовала службу за увозно-извозне послове и 1992. основана је Д. банка. Захваљујући поменутим условима, у наредним годинама изграђене су компресорске станице, нови котао и сл., а 1993. у погон је пуштено и најсавременије универзално пилот постројење. Наредне године пуштен је у рад погон за производњу емулгатора, једини у југоисточној Европи. Започета је и производња прашкастих пекарских адитива, чиме је отворено и велико тржиште за производ широке примене у пекарској индустрији. Године 1996. завршена је најсавременија ПЕТ линија за пуњење боца јестивим уљем, капацитета 20.000 боца на сат, а те године основан је и „Дијамант-аграр". Од јула 1997. зрењанински произвођачи уља регистровани су као: Д. Акционарско друштво за производњу уља, масти и маргарина. Основан је „Банкор-инвест", брокерско-дилерска и осигуравајућа фирма у којој је Д. већински власник. Производња рафинисаног уља 1997. износила је 56.344 т, а испоручено је 43,5 милиона литара јестивог уља у ПЕТ боцама. Од средине 2005. Д. послује у оквиру концерна „Агрокор". Исте године извршен је редизајн целокупног асортимана производа, а 2009. изграђен је погон за примарну прераду уљарица, тзв. подно складиште, у које је уграђена најсавременија немачка технологија, капацитета 50.000 т. Тренутни капацитет прераде Д. а. д. износи 200.000 т сунцокрета, 140.000 т соје и 156.800 т уљане репице.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Радаковић, В. Сударски, 60 дијамантских година: од „Београда" АД до „Дијаманта" АД: пут дуг шест деценија, Бг 1998; www.dijamant.rs.

М. Михајловић