ДИГРАФИЈА

ДИГРАФИЈА (грч. div": двапут, gravfein: писати), употреба два писма за исти језик. У средишту досадашњих описа те појаве налази се тип напоредне употребе различитих писама у конкурентној или функционално разграниченој примени. Основни тип д., који је у суштини у сукобу са законом економије комуникативног система, јесте пре свега синхрона д. -- различито бележење истог језика у истом времену. Уколико се користе типолошки различити системи писма, онда њихова употреба може бити функционално разграничена и они се тада међусобно допуњују, какав је нпр. случај с употребом кинеског писма у североисточној Азији: у првом реду у Јапану и, данас у врло ограниченом обиму, у Јужној Кореји, где се употребљава заједно с домаћим фонографским системима каном и хангулом. То је тзв. структурна д., у којој употреба различитих графичких система има превасходно филолошки ослонац (дуга традиција и укорењеност кинеског језика и писма у тим срединама). Уколико се пак употребљавају писма исте типолошке структуре, онда је њихово разграничење по правилу условљено ванјезичким чиниоцима. Такво разграничење може бити подржано културним и политичким чиниоцима, при чему носиоци истог језика тада нису чланови исте заједнице, као у случајевима Индије и Пакистана или Југославије. У првом случају се различит идентитет истог језичког садржаја графички изражава опозицијом деванагари : арапско писмо, а у другом, данас са различитим статусом у стандардном српском језику и у пракси, опозицијом ћирилица : латиница. То би у суштини био формални тип синхроне д., који постоји само на нивоу заједничког језика који у одређеном, дужем или краћем, временском периоду повезује културно и политички различите заједнице. Када се, међутим, различита писма употребљавају у истој средини, од стране чланова исте заједнице, стварају се услови за њихову конкурентну употребу, која зависи од различитих културних или пак идеолошких оријентација унутар заједнице која их користи. То је маркантнији тип д., који сведочи о рушењу културног континуитета и културног јединства унутар дате заједнице. С променом културне оријентације долази и до неминовне преваге у употреби одређених писама, која се завршава сменом једног писма другим. Док први тип синхроне д. -- структурна (функционална) д. -- може бити временски неограничен, овај други тип -- конкурентна д. -- синхрон је само привремено и постоји само док се не оконча смена одређених графичких система. Без обзира на дужину трајања, конкурентна д. је увек привремена и увек се претвара у тзв. дијахрону секвенцијалну д. Историја је препуна примера одумирања и замене појединих писама услед промене културних обележја и културне оријентације у датој средини. Смена писама може се окончати релативно брзо, ако уследи као последица званичног договора већине чланова дате заједнице, који може бити удружен с државном регулативом (као што је нпр. био прелазак на латиницу у Румунији 60-их година XIX в., као и прелазак на латиницу у Турској и Вијетнаму 20-их година XX в.). Ако, пак, наступа спонтано и без договора већине чланова неке заједнице, пратећи смену генерација у њој, онда може трајати веома дуго, као у случају српске писмености, у којој потискивање националног ћириличког писма траје већ читаво столеће. Конкурентна сихрона д. у суштини је основни тип д. који се може појавити у свим врстама д. Она је увек спољашњи израз културног дисконтинуитета и нарушеног статуса неке културе. Конкурентна д. је стога конкуренција двеју култура и у крајњој линији доказ смене култура или њихових битних обележја у одређеном времену.

ЛИТЕРАТУРА: E. Berlanda, New Perspectives on Digraphia: A Framework for the Sociolinguistics of Writing Systems, Toronto 2006; В. Станишић, „Типолошки оквири српске диграфије", НССВД, 2010, 39/3; П. Пипер, Српски језик између великих и малих језика, Бг 2010; „О диграфији у српској и корејској писмености", НССВД, 2012, 41/1; Лингвистичка славистика: студије и чланци, Бг 2014.

В. Станишић