ДИЧО ЗOГРАФ

ДИЧО ЗOГРАФ (Крстевич, Димитар), сликар-зограф (Тресонче код Дебра, Македонија, 1819 -- Тресонче, 1872/73). Сликарско образовање стекао је приликом рада са оцем Крстом Дичовим у Драми, где је упознао зографа Цинцарина код којег је остао одређено време. Д. учитељи били су угледни зограф Михаил Анагност и његов син Димитар (Данил) из Самарине. О Д. образованости сведоче и два његова сачувана сликарска приручника -- ерминије; старија је из 1835--1839, а млађа из 1851, и обе се данас налазе у Софији. У њима се, уз навођење технолошких упутстава за сликарске радове, доносе и кратка иконографска упутства за сликање светитеља, укључујући и српске. Уз предања о раду у околини Сереза и Драмe, као и у цркви у Елбасану, најранији познати Д. рад су иконе за цркву у Лазаропољу из 1840/41, као и икона Богородице Пантонхарe из Цркве Св. Јован Канео у Охриду из 1844. Током 1844--1845. и 1850. ради у цркви села Росоки. Сликао је у манастирским црквама Св. Спаса у Кучевишту 1845. и Св. Георгија код села Бањани 1845. и 1847, Св. Никите код села Горњани 1846--1847. Иконе за иконостас Цркве Св. Илије у Вучитрну слика 1846. Сликао је у Цркви Св. архангела Михаила у Битуши 1848, Цркви св. Петра и Павла у селу Тресонче 1845--1846, Св. Ђорђа у Рајчици, Цркви Св. Ахилија Лариског у Требишту 1848--1861. и манастиру Св. Јована Бигорског 1848--1852. У више наврата сликао је између 1848. и 1865. иконе и зидно сликарство цркве манастира Богородице Пречисте код Кичева. У селу Горњи Забел ради 1850--1851, у Волковији 1852, у Љубанци 1853, а у Црешеву 1854. Током 1855. сликао је у Цркви Св. Николе у селу Глуово, а 1856. у Цркви Св. Тројице у селу Чучер код Скопља. Током 1856--1857. слика у Цркви Св. Николе у Куманову. Иконостас Богородичине цркве у Забелу слика 1857. Исте године ради иконе за Цркву Св. Николе у селу Долно Водно, Цркву Св. Богородице у Скопљу, Цркву Св. Спаса у Драчеву и иконе Храма Св. Тројице у селу Гуменџе у Бугарској. Почетком 1859. Д. слика иконостас Цркве Св. Марине у Зубовцу код Гостивара и у Цркви Св. Петке у Гостивару. Иконе за иконостас Саборне цркве у Врању слика 1859--1860. У области Видина слика у Кули 1863. и у Цркви Св. Илије у селу Градец 1867. Последњих година живота интензивно слика у Охриду. Појединачне иконе Д. чувају се у српским црквама на Косову и Метохији, у Врањској епархији, Неготину, као и у Народном музеју у Београду. Д. је технолошки поступак и иконографски језик ускладио са упутствима из сликарских приручника. Његов иконопис рађен је у ранобарокном стилу критских радионица и траје на подручју Васељенске патријаршије до краја XIX в. На иконама доминира златни фон, елемент историчности који је требало да потврди њихов православни карактер и који је стварао утисак репрезентативности икона приказаних светитеља и догађаја из црквене историје. Д. је оставио значајан траг у балканском иконопису друге половине XIX в. Његов ученик и помоћник био је Петар Новев Пачаров (Петар Дебранац). Д. је родоначелник сликарске породице Дичов -- Дичић, којој припадају његови синови Спиридон и Аврам Дичов -- Дичович и унук Крста Аврамов Дичић.

ЛИТЕРАТУРА: Ц. Грозданов, Почетоците на Дичо зограф и иконостасот во село Росоки, Ск 1994; ,,За влијаните на Христифор Жефарович врз делата на Дичо зограф и Аврам Дичов", Годишен зборник, 1996, 23; Е. Алексиев, Дичо зограф, Ск 1997; М. Георгиевски, Икони од охридскиот опус на Дичо зограф, Охрид 1999; Н. Макуљевић, ,,Иконопис Врањске епархије 1820--1940", у: Иконопис Врањске епархије, Бг--Вр 2005; ,,Литургија, симболика и приложништво: иконостас цркве Свете Тројице у Врању", у: Саборна црква Свете Тројице у Врању, Вр 2008; С. Цветковски, Живописот на Дичо зограф и Аврам Дичов: студии и прилози, Струга 2010; Иконите на Дичо зограф от црквите во Дебар и Мала Река, Струга 2013; И. Женарју Рајовић, Црквена уметност XIX века у Рашко-призренској епархији (1839--1912), Бг 2016; И. Гергова и др., Дебърски майстори във Видинска епархия, I , София 2017.

Н. Макуљевић