ДИЧИЋ, Крста Аврамов

ДИЧИЋ, Крста Аврамов, сликар (Тресонче код Дебра, ? I 1866 -- Скопље, ? 1939). Син је Аврама Дичова и унук Диче Зо-графа. Од оца добија поуке о сликарству, а неко време и заједно раде. Своју верзију сликарског приручника написао је 1885. Радове потписује као Крсто Аврамов или Крста Аврам, уз додатак Дичић или Дичов, а у потписима истиче своје порекло из дебарског села Тресонче, из западне Македоније. Вероватно је један од зографа радионице која радове потписује као браћа Дичићи. У последњим деценијама XIX в. ради заједно са оцем у црквама северозападне Бугарске, у областима Видина и Монтане. Претпоставља се да је учествовао у сликарским радовима 1883. у Цркви Успења Богородичиног у селу Јасен са оцем Аврамом и Петром Дебранцем. Заједно са оцем ради 1889. иконостас и зидне слике у Цркви Св. Константина и Јелене у селу Синаговци, као и појединачне иконе 1892. у Цркви Вазнесења Христовог у селу Извор. У Цркви Св. Николе Новог у Лому налазе се иконе које 1892. ради или он или његов отац. Приписује му се неколико икона у Историјском музеју у Лому, као и царске двери из Цркве Св. Николе у селу Крива Бара, његов или рад Аврама Дичова. У Цркви Св. Тројице у селу Бојница аутор је дела из 1897. на иконостасу и појединачних икона. Исте године ради са оцем иконе за Цркву Вазнесења Христовог у селу Живовци, данас у збирци Видинске митрополије у Видину. У области Видина за њих двојицу се везује и натпис о дару породице Дичови 1902. једне од зидних слика у Цркви Св. Петра и Павла у Кули. Заједно са оцем забележен је 1900. међу турским поданицима који живе у Прокупљу. Потом је са оцем и братом осликао 1902. иконостас у Цркви Св. Николе у Штитарима код Новог Пазара. Наредни радови везани су за храмове на подручју јужне и југоисточне Србије. Самостално потписује зидно сликарство 1902. у Храму Св. пророка Илије у Сејацу, као и иконостас и живопис 1905. у Цркви Св. Прокопија у Љиљанцу. У Цркви Св. арханђела Михаила у Горњој Љубати извео је 1925. иконостас и декорисао свод. Наредне, 1926, осликава иконостас за Храм Св. Николе у Трговишту, као и за Храм Св. Илије у селу Власе. Њему се могу приписати и иконе из 1925. у Цркви Св. апостола Петра и Павла у Дубници и из 1926. у Цркви Св. Јована Богослова у месту Шајинце. Исте, 1926, рађене су и поједине иконе иконостаса у Цркви Св. Петке у Бедињу код Куманова, које потписују зографи К. и Д. Дичић, односно Крста са својим сродником. У овом периоду потписао је самостално и две иконе за манастир Св. Прохор Пчињски. Д. је припадник зографског сликарства на Балкану до првих деценија XX в. Наслеђујући поуке од оца, ради у врло сродним стилским особеностима, док у каснијим радовима усваја одлике академског иконописа -- у изгледу светитељских фигура, слободнијем потезу и присутнијом употребом плаве позадине. Сличност сликарског манира са очевим отежава прецизну атрибуцију низа непотписаних радова на подручјима где су обојица радили у истом периоду. Почетком XX в. на истим територијама појављују се и радови браће Дичић, истоветног сликарског стила, што додатно проблематизује атрибуирање.

ЛИТЕРАТУРА: А. Василиев, ,,За изобразителните изкуства в Северозападна България", Комплексна научна експедиция в Северозападна България през 1956 г., София 1958; Български възрожденски майстори: живописци, резбари, строители, София 1965; В. Мошин, Словенски ракописи во Македонија, I, Ск 1971; И. Гергова, ,,Православно изкуство във Видинско: предварителни наблюдения", Проблеми на изкуството, 2015, 4; И. Ћировић, ,,Зографске радионице и зидно сликарство XIX века у храмовима Врањске епархије", Проблеми на изкуството, 2015, 4; ,,Збирка икона манастира Светог Прохора Пчињског", у: Манастир Свети Прохор Пчињски, Бг--Вр 2015; И. Женарју, Црквена уметност XIX века у Рашко-призренској епархији (1839--1912), Бг 2016; И. Гергова и др., Дебърски майстори във Видинска епархия, I, София 2017.

И. Ћировић