ДЕЗИНФЕКЦИЈА

ДЕЗИНФЕКЦИЈА, поступак за укљањање, онеспособљавање или уништавање микроорганизама (МО) у тој мери да не могу изазвати инфекцију. Поступак д. је сродан одређеним поступцима деконтаминације, a од стерилизације се разликује само по учинку. Циљ д. је да се број клица (бактерије и њихове споре, гљивице, вируси) способних за размножавање смањи сто хиљада пута, тј. да од милион клица преживи највише десет. Код стерилизације, напротив, сме да преживи највише једно. Зависно од области примене, прописи предвиђају и изузетке од ових правила. Дезинфекциона средства (ДС) која само онеспособе МО, а не униште их обавезно, називају се антисептицима. Два главна подручја су *медицинска **д. ***(ране, прибори и инструменти који се не стерилишу, судови за храну) и д. пијаће или отпадне воде. Раде се и д. ваздуха, земљишта, клима-уређаја, одела, отпада, просторија. ДС се разликују по својим хемијским и физиолошким особинама и сва су у одређеној мери отровна, због чега нису универзално употребљива (табела).

При примени ДС, поред медицинског односно хемијско-технолошког знања, потребно је познавање особина изабраног средства, потребне количине и концентрације, трајање примене, непожељних дејстава, утицаја на околину. Код неких МО развија се отпорност према датом ДС кад се примењује недовољна количина или када је концентрација недовољна. Из тог разлога као и због могућег оштећења личног имуног система, инсистира се на ограниченом коришћењу средстава за чишћење или прање која садрже ДС у домаћинствима. Због могућег штетног (споредног) дејства неког ДС потребно је пажљиво прочитати етикету на паковању. Нека ДС дејствују нагризајуће на кожу или на метале, изазивају алергије или су запаљива. Феноли су мутагени, формалдехид је канцероген. При довољно високој концентрацији, ДС поремећују екосистеме вода у природи и ометају микробиолошко пречишћавање отпадних вода.

Циљ д. пијаће воде (ПВ) јесте уништавање МО (одређене бактерије, протозое, вирусе), могућих изазивача болести (дизентерија, инфективни хепатитис, колера, тифус и др.), као и свођење укупног броја живих бактерија до броја дозвољеног стандардима. За беспрекорну д., ПВ мора да буде бистра што значи да и претходне фазе прераде морају да буду пажљиво изведене. Примењују се физичке методе (прокувавање, озрачивање УВ-зрацима од 254 nm, цеђење кроз филтре са порама мањим од 0,2 μm) и хемијске методе (обрада са хлором, хлор-диоксидом, хипохлоритима, хлораминима, озоном, јонима сребра и др.). У Србији, највише се примењује хлор, а знатно мањи број водовода користи озон. Сва ДС имају добре и лоше стране у погледу токсикологије, технологије и економије. Ако вода пре обраде хлором садржи трагове било које органске супстанце природног или антропогеног порекла, стварају се као споредни производи токсична односно канцерогена једињења. Ова једињења морају се одстранити, најчешће завршним цеђењем воде кроз слој активног угља. ПВ, после завршене д. мора да садржи мали вишак хлора, 0,2−0,5 мг по литру.

ЛИТЕРАТУРА: G. Degremont, Water Treatment Handbook, Delft 1991; С. Гаћеша, М. Клашња, Технологија вода и отпадних вода, Бг 1994; М. Плећаш, Н. Стајковић, Дезинфекција, дезинсекција и дератизација, Бг 1995; G. E. McDonnell, Antisepsis, Disinfection and Sterilization: Types, Actionand Resistence, Oxford 2007; Н. Стајковић, Кожне паразитозе људи, Бг 2007; Група аутора, Основи чишћења и дезинфекције, Бг 2012.

П. А. Пфенд