ДЕВОЈКА

ДЕВОЈКА, женска неудата особа. Код Срба је издвајање женске деце из круга остале деце почињало са 5--6 година, када су учена да плету чарапе или да везу. Нешто старија д. помагала је женама у кућним пословима, али само оно што јој се одреди. Говорило се: „Девојка је туђа срећа", или „Ђевојачког села нигђе нема" (свакој ће време доћи да се уда). Имала је право на приватно власништво (у Херцеговини -- „особину"), уколико јој неки рођак дарује нпр. овцу или краву, она је тим даром слободно располагала. На Косову (XIX в.) у одређивању узраста за удају д. појам пунолетства није постојао. Говорило се „Улегла у буљук, време је да се да". Д. од 13 година већ је спремала дарове за свадбу. У Поморављу д. удаваче носиле су на глави перо голубице или грлице, чиме су се разликовале од младих жена, које су носиле перо од патке. У Мачви су д. правиле лутку, дужине око 40 цм, облачиле је у црвену женску одећу и качиле је на унутрашњу страну прозора, између саксија с цвећем, чиме је скретана пажња да у кући има д. за удају. Такође у Мачви д. је, ради свог истицања, правила везену јабуку, тако што би крупну јабуку около извезла црвеном вуном и носила је у руци, када би одлазила на свечаности. Д. су се показивале јавности и учешћем у кругу годишњих обреда и обичаја. У Срему, током месојеђа, свако вече д. се окупе и наложе ватру насред села, где играју и певају, и то се зове букара или ватриште. На Цвети или Благовести, пре сунца, одлазе на воду, где се ухвате у коло и певају песме, што се назива „на ранило". На Косову д. су се окупљале увече у две-три домаћинске куће, уочи празника Св. Тодора, Младенаца и Благовести. Када се огласе први петлови, истрчавале би из кућа у двориште и пењале се на кровове зграда, где су две по две певале песме. Д. су чиниле пролећно-летње обредне поворке лазарице, краљице и додоле. Учествовале су у мобама, најчешће жетви. У Срему, када дожању њиву па пођу домаћиновој кући на вечеру, д. начине од марама барјаке, па певајући иду као сватови. Када дођу пред кућу, пободу барјаке у земљу. У песмама које се том приликом певају истиче се вредноћа и неуморност д. Говори се како у наджевању с момцима оне пожњу више, а ујутру устану пре момака и раде друге послове.

Лепота д. исказује се устаљеним изразима: танка и висока, стасита као јела, лепа као вила, као грлица, као звезда, као кап росе, као уписана; у народним песмама -- бела румена, лице јој је као лист хартије, очи- трњинице, обрве као пијавице („Девојка је крај горе стајала,/ сва се гора од лица сијала"). Високо вредновање д. исказује се и изразом: „Мирише као душа девојачка". Особине добре д. су вредноћа, стидљивост и поштење (частност). Каже се: „Радљивој ђевојци убрзо сватови." Ниско се вреднује лења (и дебела) д.: она није припремила дарове за свадбу па се у народним песмама назива Дундара и исмева њена удаја. Није пожељно да д. има блиске везе са мушкарцима пре удаје („Чекај, ђевојко, времена, не изгуби имена!"; „Девојка мека образа -- трбух до зуба") нити да се уда без сагласности родитеља („Тешко земљи куда војска прође,/ и ђевојци која сама дође!/ Прво јој је јутро прекорено:/ -- Да си добра, не би дошла сама!"). Главна брига д. била је удаја. Говорило се: „Тешко брату без брата, а ђевојци без свата." Или, ако д. застане с удајом: „Прераслој ђевојци помрли сватови." Сматрало се великим грехом скудити д. („Девојачка клетва до Бога се чује"). Познат је велик број девојачких гатања у којима д. тражи одговор да ли ће се удати у тој години, одакле долази младожења, да ли је богат или сиромашан итд. У епским песмама среће се тема о д.-ратнику -- д. преобучена у мушко одело замењује оца или брата (Вук II, 40, 49). У лирским песмама често д. исказује несагласност да се уда за старца, за дете, за Турчина или онога кога не воли. За нека места, најчешће стене, везују се предања да је са њих скочила и убила се д. коју су хтели да ухвате Турци (Девојачка стена, Момин камен).

ЛИТЕРАТУРА: Л. Грђић Бјелокосић, Из народа и о народу, I, II, Мостар 1896, 1897; III, Н. Сад 1898; В. С. Караџић, Етнографски списи, Бг 1972; Б. Нушић, Косово (Опис земље и народа), Бг 1986.

Љ. Раденковић