ДЕВИЗА

ДЕВИЗА (фр. devise: пословица, гесло, мото), у амблематици и хералдици, кратка, најчешће опште позната мудра изрека од највише пет речи, исписана на латинском, старогрчком, хебрејском или неком другом језику изнад сликовног дела амблема, грба и екс либриса, или у оквиру њега. Сматра се да је настала од бојног поклича феудалаца исписаног на траци, која је позивала на окупљање под једном заставом. И кнежевски дом Обреновића и краљевски дом Карађорђевића имали су на својим грбовима исписане д. на латинском, са морално-додактичном поруком ради династичке пропаганде: гесло Обреновића био је унеколико измењен римовани мото британске империје и шкотске масонерије (Бог и моје право / Deus et meum ius), и гласило је -- Време и моје право / Tempus et meum ius (споменик кнеза Михаила у Саборној цркви у Београду), а Карађорђевића -- Прва ми је нада у Бога / Spes mihi prima Deus (западна фасада цркве Св. Ђорђа на Опленцу код Тополе). Током XIX и почетком XX в. са д. као делом амблематског говора који се односи на врхунске врлине које треба умножавати и следити их приказивани су портрети националних хероја: повише бакрореза Марка Краљевића (1827) налазило се Нек пјевају и помињу Марка, испод портрета Вука Караџића -- Пиши као што говориш (1897), а на споменику Доситеју Обрадовићу -- Идућ учи у векове гледа (1912, Студентски парк, Београд). На породичним грбовима у Приморју и Далмацији д. су ређа појава (породица Деде-Митровић-Јанковић, чији је потомак Владан Десница, има д. Все за славинство). У новије време, грбове са д. добијају разна струковна удружења, универзитетске установе и финансијске корпорације (д. Комерцијалне банке је Корак испред других).

ЛИТЕРАТУРА: A. Sánchez-Pérez, La literatura emblematica española (siglos XVI y XVII), Madrid 1977; М. Јовановић, Опленац: храм светог Ђорђа и маузолеј Карађорђевића, Бг 1989; Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације, Бг 2006; Д. М. Ацовић, Хералдика и Срби, Бг 2008; M. Orcel, Le livre des devise, Paris 2009.

Љ. Н. Стошић