ДЕВИЈАНТНА СУПКУЛТУРА

ДЕВИЈАНТНА СУПКУЛТУРА (лат. deviatio: скретање, sub: испод, colere: неговати), понашање које одступа од усвојених културних стандарда и пракси референтне друштвене средине или групе, а које у односу на доминантну културу успоставља алтернативни сет културних образаца или специфичан културни систем који деле чланови уже социјалне групе. То је „култура у култури", коју карактерише ексклузивност. Иако нема нужно негативну конотацију, како у лаичком тако и у научном дискурсу, супкултура најчешће јесте повезана са девијантношћу.

Социолошко проучавање д. с. одвија се у оквиру функционалистичке, марксистичке и интеракционистичке традиције, те њихових било искључујућих било комплементарних варијација. Прва теоријско-методолошки утемељена истраживања проналазе се у радовима аутора чикашке социолошке школе 20-их и 30-их година XX в. који девијантне појаве у америчком друштву сматрају последицом друштвене дезорганизације до које долази услед сукоба културних вредности и норми новопридошлих и старих становника града. Супкултура малолетних делинквената тумачи се као производ друштвене небриге и немогућности да млади из нижих друштвених слојева стекну легитиман и друштвено пожељан идентитет у адолесценцији. Педесетих година XX в. у америчкој социологији формулисана је хипотеза о делинквентној супкултури. Полазећи од Мертонових концепција, аутори ове провeнијенције препознају три типа супкултуре који се везују за младе. Реч је о криминалној, конфликтној и супкултури повлачења, које представљају начине прилагођавања младих из нижих друштвених слојева на статусну фрустрацију. Шездестих година примат у области проучавања супкултуре преузимају интеракционисти, а они акценат стављају на процес етикетирања обeлежених актера. Седамдесетих година XX в. бирмингемска социолошка школа, на традицији марксизма, супкултурацију препознаје као одговор на класне противречности капитализма. Кроз супкултуру изражава се двоструки отпор: према родитељској, класној и према доминантној култури. Премисе бирмингемске школе постале су предмет преиспитивања постсупкултуралиста 90-их година XX в. Наиме, појава тзв. клупске (суп)културе, у којој се сустичу масовност, глобалност, аполитичност, класна и родна неиздиференцираност, довела је у питање ранија схватања супкултуре. Будући структурално неукорењен, супкултурни стил у потрошачком посмодерном друштву постаје флуидан и без субверзивног потенцијала, не нужно девијантан. Он представља бег у хедонизам и политичку индиферентност.

Појава супкултуре на простору бивше СФРЈ везује се за 50-е године XX в. Урбанизација и раст животног стандарда, уз свакодневицу у коју су ушли производи са Запада (од фармерки и шушкаваца до музике), ишли су руку под руку с новим, социјалистичкој идеологији неприлагођеним културним обрасцима које су првенствено присвојили млади. Која супкултурна решења ће прихватити, у великој мери зависило је од тога којем слоју припадају. На пример, помодари из 50-их, потом њима слични позери из 70-их и неоромантичари -- шминкери из 80-их били су припадници виших друштвених слојева, за разлику од шиза и хипика из 60-их, те панкера који су потицали из радничке и посредничке класе. Но, независно од слојног предзнака, супкултуре младих указивале су на противречности социјалистичког друштва. Тако су о друштвеној кризи подједнако сведочили и шминкери који су прихватали и живели у складу са идеолошки оспораваним вредностима буржоаске класе, као и њихов антипод -- панкери, показујући неповерење у будућност и револт према свему и свима.

Појава ових д. с., мање-више отворено подривачких и непријатељских у односу на социјалистички ред и поредак, изазвала је и снажну друштвену реакцију. Она је у почетку имала све одлике моралне панике, која је потом прерасла у (не)формалну репресију и, коначно, резултирала мирењем с постојањем прокажених супкултура јер је борба против њих била неуспешна. Овај процес најбоље се може видети на примеру панка. Чим се појавио, крајем 70-их година ХХ в., изазвао је панику због свог упадљивог стила (естетике ружног) и поруке да су и млади Југословени на сличном путу отуђења као и њихови вршњаци са Запада. Обрачун са њима започет је у бившој СР Словенији, почетком 80-их. Оптужени су да промовишу нацизам, одузета им је могућност да се окупљају на уобичајеним местима, а полиција је појачала репресију у односу на њих (нпр. кроз рације). Но, ова супкултура временом је прихваћена -- постала је део свакодневице фрустрираног урбаног адолесцента који се буни против ауторитета и света одраслих.

Криза социјализма је 90-их година XX в. кулминирала трагичним ратним догађајима, распадом Југославије и друштвеном трансформацијом. Из тог процеса друштво Србије изашло је као класно јасно диференцирано, без значајније вертикалне покретљивости. Егзистенцијална неизвесност посебно погађа младе људе који живе продужену младост. Овакав миље обележавају нормативно-вредносна неусклађеност и сукоб, с једне стране, вредности преживелих из ранијег система, чији промотер -- средњи слој, губи свој друштвени значај и готово нестаје, и, с друге стране, нових норми и медијски промовисаних културних образаца. Раније доминантна култура повлачи се испред нових видова популарне културе и њених супкултурних решења. Тако током 90-их суверено владају супкултуре тзв. ратничког шика које прихвата чак и неутрална публика. Супкултуре које припадају овом корпусу, нпр. дизелаши -- у визуелном смислу јасно препознатљива (тренерка, патике, кајла око врата) маскулина супкултура, спонзоруше -- промотерке лагодног живота на високој нози, или криминална супкултура -- изграђена на етосу мушкости, брзог и опасног живота, деле заједнички поглед на свет, стил и иконографију засновану на јасно дефинисаним родним улогама. Елементе супкултуре ратничког шика -- благонаклон став према употреби насиља и психоактивних супстанци, преузимају и (фудбалски) хулигани, углавном млади припадници нижих друштвених слојева. Ту су и супкултуре засноване на плесним и музичким оријентацијама -- нпр. рејвери, промотери панфилије, а њима (у погледу неких животних ставова какви су хедонизам, употреба дрога и алкохола) јесте блиска супкултура сплавова. Као посебна супкултурна пракса издваја се феномен силиконске долине, у чијем су настанку крајем 90-их година ХХ в. важну улогу имала медијска упутства о модерном стилу живота градске омладине. Централну улогу у супкултури која има претензију да постане главна тинејџерска култура у Србији игра жена -- сексуални објекат.

Изостанак друштвеног консензуса око општеприхваћених културних образаца прати плурализам супкултурних форми и готово потпуно одсуство (не)формалне реакције на супкултуру. Спорадичне критике долазе или од стране теоретичара тзв. елитне културе и научника из ове области, који кроз анализу друштвених фактора настанка супкултуре указују на кризу друштва, породице и појединца, или су пак инициране повременим и у политичке сврхе употребљивим таласима моралне панике.

ЛИТЕРАТУРА: С. Јоксимовић и др., Млади и неформалне групе, Бг 1988; И. Кроња, „Урбани животни стилови и медијска репрезентација градског живота и омладинске културе: поткултура 'Силиконске долине' и филмска трилогија Радивоја Раше Андрића", Зборник радова Факултета драмских уметности, 2006, 10; Ђ. Игњатовић, Теорије у криминологији, Бг 2009.

М. Љубичић