ДЕТЕРМИНАЦИЈА

ДЕТЕРМИНАЦИЈА (лат. determinatio), вид синтаксичке зависности који се испољава на семантичком плану датог именског или глаголског израза када се денотирани појмови, радње, стања или каква својства ближе одређују, тј. детерминишу посредством детерминатора (одредбе). Д. може бити придевског (адјективног), прилошког (адвербијалног), као и придевско-прилошког типа. У функцији детерминатора или одредбе у датим синтаксичким везама појављују се именски изрази (у различитим падежним формама), прилози и прилошки изрази различитог семантичког типа (добар ученик, девојка мога друга, школски распуст, јучерашња приредба, свеска на линије, цвеће без мириса, пренос уживо, пут до нашег села, састанак у подне, јарко црвени цвет, сто лево од врата, веома снажно ударати, понашати се на примерен начин, отпутовати у бању на недељу дана, доћи у пратњи другарице, седела је погнуте главе, замишљена). Будући да се тим одредбама приписују стална или привремена својства предметима и појавама, интензификују каква стања и особине или на неки начин детерминише сама радња, као и учесници у њој, то су зависни делови датих синтагми или предикатских израза у којима позицију главне речи заузимају именске, глаголске и прилошке речи. Када се детерминатори могу изоставити а да то не утиче на граматичку правилност израза, онда је реч о факултативној д. (сочна црвена јабука, лутка из излога, веома брзо трчати, много читати), која је више распрострањена од обавезне. Уколико се придевска, односно прилошка одредба мора исказати да би дати израз био граматички правилан, онда је то обавезна д. (девојка плавих очију, беба од шест месеци, говори тихим гласом, ради сваке суботе, понекад сврати код баке), која је иначе везана само за одређене случајеве.

Својеврсни детерминативни однос се успоставља између субјекатског појма и именског дела предиката којим се, обично, посредством глаголске копуле, субјекту приписују какво својство, статус, ранг и др., тачније врши се његова квалификација, категоризација, класификација, идентификација: Јован је најбољи у разреду; Ана је његова сестра; Он је сликар; Лимун је јужно воће; То је Алекса. Детерминативни односи уочавају се и на нивоу сложене реченице када се зависном предикацијом одређује какав именски израз из основне реченице или се на различите начине детерминише њен глаголски израз -- у просторном, временском, узрочном, погодбеном, квалификативном, квантификативном и другом смислу. Нпр.: Седео је на клупи када је почела киша; Нису видели куда иду јер је било мрачно; Гледа децу која се играју у песку; Написао је свој први роман, који је награђен; Иду на излет ако буде лепо време; Отишао је а да се није поздравио; Урадили су онако како су се договорили; Трудили су се онолико колико су могли. Клаузе детерминативног типа имају значење неког адвербијала или су то атрибутске, односно апозитивне одредбе именских израза.

ЛИТЕРАТУРА: M. Ivić, „The Grammatical Category of Non-Omissible Determiners", Lingua, 1962, 11; М. Радовановић, Списи из синтаксе и семантике, Ср. Карловци -- Н. Сад 1990; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Бг 1992; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика. Проста реченица, Бг 2005; М. Радовановић, Стари и нови списи, Ср. Карловци -- Н. Сад 2007; М. Ивић, Лингвистички огледи, Бг 2008; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2013.

В. Ружић