ДЕТЕКТИВСКИ РОМАН

ДЕТЕКТИВСКИ РОМАН, врста романа која се бави првенствено откривањем починиоца неког злочина, односно детективским поступком. У ужем смислу, д. р. карактеришу чврсти оквири жанровских граница и утврђеног хоризонта очекивања, док је естетски квалитет од секундарне важности. Сам жанр вуче корене још из приповести XVIII в., али се консолидовао средином XIX в. (Е. Т. А. Хофман, Е. Алан По), а савремени облик стекао у делима Артура Конана Дојла. Код нас је д. р. почео да се појављује сразмерно касно, пре свега у подлисцима новина и листова. Имитације Шерлока Холмса и Пинкертона биле су изузетно популарне крајем деветнаестог и почетком двадесетог века и у Србији су се појављивале у јефтиним, ефемерним издањима. Као први прави српски д. р. обично се наводи Поноћ или грозно убиство на Дорћолу Тасе Миленковића (Бг 1926). Не може се говорити о профилисаним ауторима, а често се ауторство не може ни поуздано утврдити јер су дела објављивана анонимно или под псеудонимом.

После II светског рата, упоредо са интензивирањем књижевне продукције, долази и до извесне систематизације у погледу објављивања: у југословенским оквирима домаћи аутори овог жанра појављују се у сарајевској „Џепној књизи" и београдском „Космосу" (Едиција „Зелена библиотека"), као и у новосадској рото-библиотеци „X-100" (Дневник). Треба истаћи да су се, за разлику од нпр. хрватских аутора (П. Павличић, Г. Трибусон) цењенији српски аутори главног тока ретко или никако одлучивали за чисто детективски жанр. Поред неоспорно најважнијег југословенског аутора, Милана Николића, који је објављивао превасходно у „Џепној књизи" и „Космосу", од српских аутора 60-их година можемо издвојити Живорада Михаиловића-Шиљу, који је упоредо са публицистиком и сценаристичким радом објавио и неколико д. р. Касније су учестала мешања с другим жанровима попут политичког трилера или акционог романа, па и порнографије, као и објављивање под псеудонимима (Митар Милошевић је објављивао као Фредерик Ештон, Градимир Пашћановић као Т. Х. Грејч, Зоран Поповић као Адам Кубуровић).

Крајем 70-их и током 80-их година, пре свега под утицајем борхесовског постмодернизма, известан број писаца користи елементе детективског жанра, пре свега истражног поступка, али их у складу с постмодерном поетиком варирају и пародирају, те се не може говорити о представницима чистог жанра (Б. Пекић, Д. Киш, М. Павић, Р. Петковић). Деведесетих година, због промена у издавачкој индустрији, лагано замире тип рото-романа. Почетком овог века жанр се у извесној мери ревитализује и појављују се нови аутори од којих треба издвојити пре свега Мирјану Ђурђевић и њен серијал о инспекторки Харијети; детективске романе објављују још и Ђорђе Бајић и Верица Винсент Кол. И даље су много чешћи аутори који комбинују елементе д. р. с другим жанровима као што су хорор (Ото Олтвањи) или историјски роман (Бранислав Јанковић, Драгољуб Стојковић). Ретки су они који се као Мирјана Новаковић (Тито је умро, Бг 2013) доследно држе матрице д. р. Оживљавање занимања за д. р. видљиво је и по броју истраживача који му се окрећу последњих година (Д. Милутиновић, У. Томић, В. Узелац).

ЛИТЕРАТУРА: Речник књижевних термина, Бг 1992; Ј. Врбавац, „Куда, када се прекорачи жанр?," Књижевни магазин, 2011, 126/127; Д. Милутиновић, Историјска поетика детективске приче, докторска дисертација, Ниш 2012; У. Томић, Британски криминалистички роман -- кључни аспекти развоја, докторска дисертација, Фил. ф., Бг 2013; В. Узелац, Криминалистички роман у социјалистичкој Југославији: популарна култура, криминал, идеологија и друштво, Бг 2015; В. Гордић Петковић, „Идентитет, језик и социјална стратификација: како женска књижевност подрива поредак", у: А. Ђурић Боснић (ур.), Изазови идентитета: род између креације и традиције, Н. Сад 2016.

Т. Тропин