ДЕСПОТСКИ ПОСЕДИ

ДЕСПОТСКИ ПОСЕДИ, властелинства, имања са трговиштима, рудницима, селима и својим приходима које су владари Српске деспотовине добијали као донације (donatio) од угарских владара као својих феудалних господара.

Појава и учвршћивање османских Турака на подручју Балкана у другој половини XIV в. изазвали су промене у међународним приликама овог дела Европе. Након Косовске битке 1389. и слома војске кнеза Лазара османске чете лаких коњаника успевају да пређу Саву и Дунав и пљачкају јужна подручја Краљевине Угарске. Потребу за сарадњом Срба и Угара још је више показао пораз хришћанске војске код Никопоља 1396. У светлу ових чињеница треба посматрати даривања која су учинили угарски (мађарски) владари. Након тешког османског пораза код Ангоре 1402. од Татара настале су повољне околности за чвршћу сарадњу, која је негде пре априла 1404. оснажена вазалном заклетвом деспота Стефана Лазаревића.

Први познати подаци о дарованим д. п. у рукама српског деспота у Угарској потичу из 1411. Тада су деспоту поклоњени Сатмар, Немети, Нађбања и Фелшебања (Satu Mare, Baia Mare, Baia Sprie у Румунији) са рудницима злата и сребра и приходима сатмарске коморе са 15 села, трговиште Дебрецен, затим Бесермењ, Собосло, Дада и 34 села и пустара са њиховим пореским обавезама (данас источна Мађарска). Током владе деспота Стефана Лазаревића спомињу се његови чиновници у данашњој Бачкој и Банату (жупаније Торонтал, Бодрог и Чонград), и то у трговишту Арачи, у тврђави и трговиштима Бечеју, Башаиду и Бечкереку, а међу д. п. су вероватно била и још нека села у њиховој околини. Међу д. п. у Бачкој у ово време се могу убројати Апатин и Arnath. Негде током 20-их година XV в. деспоту Стефану су припадали и тврђава Мункач, град Берег и трговиште Берегсас са околним селима (данас Закарпатска Украјина). У данашњој југоисточној Словачкој и североисточној Мађарској, тада у жупанији Абаујвар, негде у исто време, деспот Стефан је држао неколико села, а можда и тврђаве Болдогке и Регец који се касније срећу у рукама његових наследника. Вероватно у истом периоду стиче и замак Токај на Тиси у жупанији Земплен. Током владавине деспота Ђурђа (Вуковића) Бранковића, који је наследио поседе свог ујака у Угарској, могу се срести још неки д. п., као Вршац у Банату, Сланкамен, Купиник, Земун и Митровица у Срему, затим Перлек, Чуруг и Песер у Бачкој (између Сенте и Бечеја), Тур и Варшањ источно од Будимпеште, Биа и Торбађ, Хевиз и неколико села у околини Будимпеште, затим једна палата у самом граду и Таја у Земпленској жупанији. Године 1439. краљ Алберт Хабзбуршки поклања деспоту Вилагош са великим властелинством од преко 100 села у Зарандској жупанији (данас код Ширије у Румунији) пошто је српски деспот тада остао без своје државе након првог пада Смедерева.

Током владавине деспота Ђурђа (Вуковића) Бранковића долази до опадања деспотског домена и губљења д. п. Након сукоба српског владара са угарским краљем Владиславом I, краљ му конфискује д. п., који су враћени 1441. Трајно губљење д. п. почиње касније, када је деспот приморан да финансира и награђује Јована Хуњадија. Првобитно деспот залаже Хуњадију д. п. и то: Сатмар, Немети, Нађбања, Фелшебања, Мункач, Берег, Берегсас, Вари, Дебрецен, Бесермењ и Вршац, у које је уведен 1445, а претходно му 1444. поклања Вилагош са својим добрима. Када је Хуњади поражен на Косову од Османлија 1448, деспот га заробљава и нагони да му врати Вилагош и Вршац, као и све незаконито одузете д. п. Након погоршања односа породица Бранковић и Хуњади д. п. постају предметом обрачуна две породице; он је завршен уговором у Смедереву 1451. који је предвиђао орођавање две породице и предавање губернатору Хуњадију заложених поседа, са могућношћу предавања Купиника, Митровице, Земуна, Сланкамена, Бечеја, Бечкерека, Вршца и Вилагоша, до чега није дошло. Деспот је 1455. привремено морао Хуњадијевима да препусти Бечеј и Вршац. Након Ђурђеве смрти његови наследници су задржали само делове накадашњих д. п. Током 1458. и 1459. краљ Матија Корвин је стављао у изглед истим наследницима повратак д. п. у случају предаје Голупца и Смедерева Угрима. Коначно, остаци д. п. су кратко предати деспоту Стефану Томашевићу, а након пада Смедерева, 1459, одузети су му. Када је Вук Гргуревић, син Гргура Бранковића, ступио у угарску службу, негде 1464, краљ Матија му дарује Купиник, а касније и Беркасово, Белу Стену и Титушевину у Славонији. Деспоти Јован и Ђорђе Бранковић, синови Стефана Бранковића, задржали су Купиник, Беркасово и држали Ириг, Јарак и друге поседе у Срему као угарски феудалци. Након изумирања породице Бранковић поседе добија прво Иваниш, а потом и Стефан Бериславић.

Управа угарских поседа била је поверена великим броју чиновника, жупанима, поджупанима, цариницима, кастеланима, магистру товарника, а у градовима и трговиштима -- судијама и заклетим грађанима, као и закупницима царина и ковница. Међу њима било је Мађара, страних трговаца, али и Срба. Чиновнички апарат је прикупљао порезе, вршио војну службу, обезбеђивао утврђења, делио правду и испуњавао друге задатке на д. п. и у Деспотовини. Српски народ се неретко насељавао на д. п. својих владара, те тако миграторни процеси Срба представљају најтрајнију тековину ових д. п. о којима пак има врло мало грађе. Српски живаљ је највише посведочен на простору Баната и Срема, како на д. п. тако и ван њих, где организују и своју цркву, али их има и широм Угарске, где их зову Рацима.

ИЗВОР: L. Thallóczy, A. Áldásy, Magyarország melléktartományainak oklevéltára, II, A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára, Budapest 1907.

ЛИТЕРАТУРА: F. Pesty, Brankovics György rácz despota birtokviszonyai Magyarországban és a rácz despota czím, Budapest 1877; Д. Динић Кнежевић, „Сремски Бранковићи", Истраживања, 1975, 4; К. Јиречек, Историја Срба, I--II, Бг 1981; Историја српског народа, II, Бг 1982; А. Крстић, „Банат у средњем веку", у: Банат кроз векове: слојеви култура Баната, Бг 2010; Ђ. Бубало, „Поседи српских деспота у одбрамбеним плановима Угарске 1458. и 1459. године", у: Пад Српске деспотовине 1459. године, Бг 2011.

Н. Обрадовић