ДЕСПОТОВ, Војислав

ДЕСПОТОВ, Војислав, књижевник, преводилац, драматург (Зрењанин, 3. XI 1950 -- Београд, 19. I 2000). Студирао на Филолошком факултету у Београду општу књижевност, потом немачки језик и књижевност. Био драматург у Драмском програму Радио Новог Сада (1977--2000), те писао радио и ТВ драме. Заједно са В. Р. Туцићем, Ј. Аћином, М. Грујићем и др. један је од кључних протагониста зрењанинске неоавангардне групе, која је истраживала просторe визуелне и конкретне поезије, те концептуалне уметности (Прво, тј. песмина слика речи, Зр 1972; Дњижепта бибил зизра ухунт, Љуб. 1976; Тренинг поезије, Н. Сад 1978). Сумирајући своје увиде, Д. је, под насловом Чекић таутологије (Зр 2005), начинио антологију неоавангардних поетичких иновација у СФРЈ, са коментарима и разрађеном типологијом. Својом поезијом обележио је процес трансформисања српске неоавангарде у постмодернизам, а уз то -- збиркама Перач сапуна (Н. Сад 1979); Пада дубок снег (Бг 1986); Прљави снови (Н. Сад 1988); Весели пакао европоезије (Пг 1990); Неочекиван човек (Н. Сад 1992); Десет дека душе (Н. Сад 1994) -- изградио такву поетику у којој доминира цивилизацијски и интелектуалистички дискурс, уз наглашено хедонистички и хуморни доживљај света. Поигравајући се разноврсним чињеницама стварности, Д. је у простор текстуалне игре уводио најразличитије идејне и идеолошке, научне и паранаучне, херметистичке и футуристичке слике и представе, а укључивао их је у иронијско-пародијске, асоцијативно-хуморне и интертекстуалне релације. Сличну стратегију спроводио је у романима, а његова поетика се развијала од надреалистичког антиромана (по угледу на Нађу А. Бретона, Без мере М. Ристића), какав је његов роман Мртво мишљење (Н. Сад 1989), па до наративно сабранијих, али семантички игривих форми, као што су Јесен сваког дрвета (Бг 1997), Европа број два (Бг 1998) и Дрводеља из Набисала (Бг 1999). У есејистици махом је истраживао феномене из научно-техничких и технолошких иновација, те из футуристичких опсесија савременог света. Преводио је са словеначког (Т. Кермаунер, Ф. Загоричник, М. Ханжек, Б. Огоревц), немачког (Х. Хесе, А. Деблин, П. П. Виплингер) и енглеског језика (Џ. Керуак, В. Бароуз, Ф. Ферлингети). Преводио је америчку андерграунд и битничку поезију (Fuck you, Н. Сад 1985; Beat поезија, Н. Сад 1991), био уредник часописа Hey, Joe и Транскаталог, као и издавачке куће „Четврти талас". Заступљен је у антологијама и добитник више награда за поезију, међу којима и „Ђура Јакшић" (1987). Књига песама му је изашла на мађарском, а роман Европа број два на мађарском и пољском. Д. је један од најважнијих протагониста и инспиратора неконвенционалне, иновацијама усмерене књижевности. Изабрана дела изашла су му у четири тома у Зрењанину (2002--2005).

ДЕЛА: поезија: Весели пакао поезије (изабране песме, прир. и поговор Г. Божовић), Н. Сад 1996; романи: Петровградска прашина, Н. Сад 1990; Андраци, јепури и остала најважнија чудовишта Петровграда и Средњег Баната, Зр 1998; есеји: Врућ пас, Н. Сад 1985; Конац двадесетог века: вежбе будућности, Н. Сад 2012.

ЛИТЕРАТУРА: И. Негришорац, Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: Поетички идентитет и разлике, Н. Сад 1996; М. Пантић, Александријски синдром 3, Н. Сад 1999; М. Пантић (ур.), Војислав Деспотов: Успомена на дуго сећање, Н. Сад 2000; Н. Шапоња, „Четири романа ВД", ЛМС, 2000, 465, 5; Г. Божовић (ур.), Књижевност Војислава Деспотова, Зр 2005; А. Лаковић, Токови ван токова: аутентични песнички поступци у савременој српској поезији, Кв 2004; С. Дамјанов, Ерос и по(р)нос, Бг 2006; С. Брадић, Симулација и гастрономија, Бг 2012.

И. Негришорац