ДЕРОКО, Александар
ДЕРОКО, Александар, архитекта, историчар архитектуре, универзитетски професор (Београд, 16. IX 1894 -- Београд, 30. XI 1988). Први светски рат омео је Д. да после велике матуре 1913. настави студије на Машинском одсеку Техничког факултета, с намером да постане конструктор аероплана. Одбрани Краљевине Србије приступио је као добровољац, као један од 1.300 каплара. У рату, почетком 1915, постаје један од првих српских ратних пилота. По завршетку студија 1926. на Архитектонском одсеку Тех. ф. постаје асистент на предмету Византијска и стара српска архитектура. Непосредно по ступању на место асистента, Д. се као стипендиста француске владе обрео у Паризу, где је присуствовао предавањима проф. Г. Мијеа на Школи високих студија. Између два светска рата Д. достиже зрелост као истраживач и тумач средњовековне баштине, прикупљајући драгоцене податке о древним здањима. Захваљујући његовом раду и запажањима, већина споменика које је обишао представљени су првим потпунијим архитектонским анализама и техничким цртежима (јужно Приморје, Полимље, Косово и Метохија). Истовремено, Д. постаје јавни поборник заштите материјалног наслеђа, популаришући је у дневним листовима (Време, Политика). Посебно поглавље у Д. опусу било је залагање за очување народног грађевинског искуства (Народно неимарство, I--II, Бг 1939--1940). Четврта деценија је за Д. као архитекту-пројектанта била у знаку највећих активности. По његовим пројектима изведени су профани и сакрални објекти у Београду, Сарајеву, Нишу, манастиру Жича. После конкурса за идејно решење Храма Св. Саве у Београду, Д. са Богданом Несторовићем пројектује објекат.
Почетком II светског рата на тлу Краље-вине Југославије, најпре као резервни официр Југословенске војске, бива заточен у затвору у Сарајеву, одакле је побегао. По повратку у Београд исте 1941. проживео је три седмице у логору на Бањици као талац. Тада је израдио циклус цртежа из логорског живота. Био је ангажован да у Смедереву пројектује костурницу за страдале у експлозији муниције 1941 (изграђена 1942). После рата, уз свеукупну подршку Завода за заштиту споменика, Д. одлази на археолошка истраживања у Царичин град са С. Радојчићем (1947), као и у средњовековни Смедеревски град (почев од 1951). Низ стручних и популарних чланака и предавања били су исход његових проучавања и открића, док је часопис Старинар био најчешће место за његове стручне текстове. Књигом Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији (Бг 1953) крунише своје тродеценијско бављење медиевалним градитељством. Придржавајући се класичне поделе средњовековне српске архитектуре, Д. даје поглавља о градитељству преднемањићког доба, кao и у доба под Османлијама. Оцене о архитектонско-уметничким вредностима и стилу споменика поткрепљивао је основама и цртежима архитектонско-пластичне декорације. Поред књиге Света Гора (Бг 1966), известан је и Д. уже стручни допринос у сагледавању историје Атоса. Први је обратио озбиљнију пажњу на особености хиландарских утврђења и манастирске конаке (и С. Ненадовић, „Конаци манастира Хиландара", Споменик САНУ, 1971, 120). Током боравака у Хиландару анализирао је предмете практичне употребе, разне направе и оруђе (Из материјалне културе прошлости: етнографске белешке, Бг 1963), проучио је и кључанице, катанце и браве („Примитивне кључанице у нашој народској архитектури", Годишњак Техничког факултета универзитета у Београду, 1949). Трагајући за материјалним остацима прошлости, велик део свог животног и научног века изучавао је средњовековне градове и тврђаве. После II светског рата наглашена заинтересованост за старе тврђаве била је исход настојања да се успостави равнотежа између световне и црквене уметности. У томе је подстицајну улогу имала и појава Д. књиге Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији (Бг 1950), којом је покушао да оживи замрле градове и реконструише слику средњовeкoвног живота. Посебна вредност књиге су прикази основа градова. Као плод Д. теренских истраживања издвајају се и она на Смедеревској тврђави, изведена у склопу рестаураторско-конзерваторских пројеката. Из теренских дневника и импресија произишле су и Д. књиге-уџбеници Споменици архитектуре IX--XVIII века у Југославији (Бг 1964) и Са старим неимарима (Бг 1967). Традиционално народно градитељство чинило је засебно поглавље научно-истраживачке свестраности, чији су резултати изучавања од пионирског значаја и на европском нивоу. Књига-уџбеник Фолклорна архитектура у Југославији (Бг 1964) била је претходница монументалном двотомном делу Народно неимарство (Бг 1968).
Д. неимарски опус у толикој мери је обиман да га је могуће разврстати хронолошки и по каракатеру -- профана, сакрална архитектура, меморијали. У првој фази рада пројектовао је православну цркву Преображења у Новом Сарајеву (1940), када је над основом грчког крста надградио објекат с одликама преднемањићког и немањићког доба, са унутрашњошћу по угледу на византијске храмове. Није био близак „моравској сецесији" или „моравском експресионизму" него новом изразу који би одговарао мистици хришћанске религиje. Поред рада на пројекту Храма Св. Саве на Врачару, Интернат Богословског факултета у Београду, подигнут 1940. (с Петром Анагностијем), представља синтезу неколико његових раније изведених замисли. Д. однос према споменичко-меморијалној и фунералној архитектури био је прожет специфичним захтевима њихове намене. По нацрту из 1939. саграђена је спомен-костурница сарајевским атентаторима у Сарајеву. Здање је сачињено од старих надгробних плоча са напуштеног гробља, што грађевини даје виши ниво смисла. Међу Д. градитељским решењима посебно место има Споменик косовским јунацима на Газиместану (1953). Непосредно инспирисан средњовековном кулом, објекат висок 25 м подигнут је у средишту некадашње битке. Саграђен ван духа времена и тадашње владајуће идеологије соцреализма, споменик и дан-данас пружа поруку-поуку. Најзанимљивије Д. решење у оквиру профане архитектуре је његова сопствена кућа у Лацковићевој улици на Топчидеру у Београду (1936), подигнута од грађе с порушених варошких кућа.
З.оран М. Јовановић
Породица је по очевој линији водила порекло из Италије (Derocco). На Архи-тектонском одсеку Тех. ф. у Београду изабран је за доцента 1929, а за ванредног професора 1936. Након рата наставио је рад на Архитектонском факултету, у звању редовног професора био је од 1948, а декан 1950--1952. На Катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду био је хонорарни професор до 1960. За дописног члана САН у Одељењу друштвених наука изабран је 1955, за редовног члана САНУ 1961.
Теренска истраживања градитељског наслеђа Д. је започео током студија са Р. Петровићем. Био је сарадник Петра Ј. Поповића у истраживањима и непосредној заштити Жиче, Ђурђевих Ступова у Будимљу, Сопоћана, Дечана. Учествовао је у научним експедицијама Београдског универзитета и Комисији за одржавање и рестаурацију црквених и манастирских грађевина. На Светој Гори је боравио 1954, 1956. и 1965. и први је проучавао сакралне грађевине и старо оруђе некадашње манастирске економије. Путовао је у Италију, Француску, Грчку и Малу Азију. Резултатe истраживања саопштавао je на научним скуповима, публиковао радове у научним часописима (Српски књижевни гласник, Уметнички преглед, Гласник Скопског научног друштва, Гласник Етнографског института САН).
Д. је био градитељ препознатљивог ауторског архитектонског израза, који се развијао ка експресивном модернистичком маниру. Изворе за пројектантску делатност налазио је путем паралелних процеса богатог научноистраживачког рада, нарочито изучавања народне и средњовековне профане архитектуре, код којих је структура заснована на рационалној логици, поштовању климатских услова и органских квалитета грађевинског материјала (опека, камен, дрво). Аутор је више цркава, капела, меморијалних, јавних и стамбених објеката у Београду, Смедереву, Нишу и Сарајеву. Успешно је учествовао на конкурсима: Споменик војводи Радомиру Путнику на Новом гробљу у Београду (1927, I награда), Црква Св. Марка у Београду (1930), Православна Црква Св. Саве у Сплиту (1935, I награда), Делијска чесма у Кнез Михаиловој улици у Београду (1984, I награда). Два пута (1930, 1939) је био добитник награде Клуба архитеката за најлепшу фасаду у Београду (зграда пуковника Елезовића у Његошевој улици, 1927. и сопствена кућа на Топчидерском брду, 1936). Храмом Св. Саве Д. се бавио два пута, у облику дипломског рада и недуго потом на конкурсу, када је Б. Несторовић добио трећу награду (I и II нису додељене), а Д. -- откуп. Извођачки пројекат поверен је Несторовићу и Д. који је био задужен за унутрашње украшавање и обраду фасаде. Инжењер В. Зађина израдио је статичке прорачуне. Радове започете 1935. прекинуо је рат, и настављени су 1985. по измењеном пројекту Б. Пешића. У домену црквене архитектуре Д. се угледао на ранохришћанско наслеђе: нереализовани конкурсни рад Цркве Св. Саве у Сплиту искористио је за Цркву Св. Преображења у Новом Сарајеву (1939--1940). Значајне су и породичне капеле Барловац (1929, коаутор П. Ј. Поповић) и Николајевић (1938) на Новом гробљу у Београду. У Мостару је извео Спомен-турбе Османа Ђикића (1934). Са Момиром Коруновићем 1935--1940. радио је на доградњи комплекса манастира Жича, где је Д. пројектовао Епископски конак, Цркву Св. Саве, трпезарију и звоник. У Нишу је извео Епархијски конак (1935). Код Д. се нарочито уочава тежња ка поједностављењу форме (звонара Цркве Св. Димитрија у Битољу, 1930).
Богато животно искуство Д. је преточио у неколико збирки мемоарске прозе (А ондак је летијо јероплан над Београдом, Бг 1983; Мангуплуци око Калимегдана, Бг 1987; Успомене Београђанина, Бг 2000). Његова биографско-мемоарска грађа представља важно сведочанство националне културне историје XX в. Изузетан цртач, особеног експресионистичког рукописа, успешно се бавио сликарством. Графички и ликовно опремио је све своје публикације и већи број књига других аутора. Носилац је највиших признања у земљи и иностранству: Médaille du mérite (Орден части), Албанска споменица 1915--1916, Седмојулска награда (1965), Орден рада са црвеном заставом (1965), Орден Републике са златним венцем (1978), Велика награда архитектуре Савеза архитеката Србије за животно дело (1983), Октобарска награда града Београда (1988).
А.лександра Илијевски
Вишестрана научна интересовања и теренски истраживачки рад водили су га и на археолошке локалитете и археолошка ископавања. Још као доцент БУ, по упутствима Н. Вулића и С. Станојевића, израдио је Карту старина у Војводини (Н. Сад 1934). Касније ће бити један од аутора пописа римских споменика у Ђердапској клисури (и М. Бартош, Р. Марић, Римски споменици у Ђердапу и питање њихове заштите, Бг 1959). Прва ископавања на Царичином граду после II светског рата, ограничена на базилику са криптом, источну капију Горњег града и јужни бедем Доњег града, обавиo je са С. Радојчићем 1947. Тада су први пут предузета теренска испитивања Јабланице и Пусте реке, са рановизантијским насељима и њиховим пратећим објектима, у које су спадале и две вештачке бране (и С. Радојчић, „Откопавање Царичина града 1947. године", „Византиске старине у Јабланици и Пустој Реци", Старинар, н. с., 1950, 1). Најобимнији теренски рад обавио је на Смедеревској тврђави, где је водио рестаураторско-конзерваторске пројекте. Радови су започети 1956. рашчишћавањем Малог града, а ископавања остатака двора деспота Ђурђа Бранковића настављена су и током наредне две године (и С. Ненадовић, „Смедеревски град. Испитивања 1956. године", Старинар, 1956--1957, 7--8; и И. Здравковић, „Заштита остатака дворца деспота Ђурђа у Смедеревском граду", Зборник заштите споменика културе (ЗЗСК), 1958, 9; и И. Здравковић, „Конзерваторско-испитивачки радови у Маломе граду Смедеревске тврђаве 1958. године", ЗЗСК, 1959, 10). Истраживао је и најстарије средњовековно ватрено оружје у Србији („Најстарије средњовековно ватрено оружје у нашој земљи", Гласник САНУ, 1960, 12, 2; „Најстарије ватрено оружје у средњовековној Србији (допуна писаним историјским подацима)", Глас САНУ, 1961, 246, 9).
Д.ејан Радичевић
ДЕЛА: Архитектура старог века, Бг 1962; „Из средњовековне материјалне културе", Гласник САНУ, 1961, 13, 2; Средњовековни градови на Дунаву, Бг 1964.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Поповић (прир.), Дероко и други о њему, Бг 1984; З. Маневић, Дероко, Бг 1991; З. M. Јовановић, Александар Дероко, Бг 1991; А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури: средина XIX -- средина XX века, Бг 1997; М. Вранић Игњачевић, Д. Милошевић, Александар Дероко 1894--1988, Бг 2004; Ч. Јањић, О. М. Петровић, Творци ваздухопловства Краљевине Југославије, Бг 2017; Ј. Межински Миловановић, Радови Александра Дерока у Уметничкој збирци САНУ, Бг 2020.
*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)