ДЕРЕТИЋ, Јован

ДЕРЕТИЋ, Јован, историчар књижевности, универзитетски професор (Ораховац код Требиња, 22. I 1934 -- Београд, 16. III 2002). Гимназију учио у Требињу и Врбасу, а на Филозофском факултету у Београду дипломирао на Групи за југословенску и општу књижевност (1958); докторску тезу, Композиција „Горског вијенца", одбранио 1966 (Бг 1969). Асистент на Филолошком факултету био је од 1962, а редовни професор од 1981. Био је на специјализацији у Стразбуру (1966/67) и гостујући професор на Фил. ф. у Лењинграду 1970/71. На Фил. ф. у Београду био је продекан (1975--1977), декан (1981--1983), управник МСЦ (1988--1990), те гостујући професор на Ханук унивезитету у Сеулу. Ангажован у органима СКС, био је члан Председништва ЦК СК Србије (1982--1986). Kao jедан од покретача часописа Књижевна историја (1968) и његов главни уредник (1972--1988), залагао се за модернизацију методологије изучавања српске књижевности и афирмисао нове генерације научника. У првом периоду је темељно истраживачко поље Д. била нова српска књижевност (студије о Његошу, Поетика Доситеја Обрадовића, Бг 1974; Милован Видаковић и српски роман, Н. Сад 1980; Српски роман, Бг 1981; Алманаси Вуковог доба, Бг 1980), а од 80-их година ХХ в. истраживањима обухвата и средњовјековну и народну књижевност, те историја цјелокупне српске књижевности постаје његова основна оријентација.

У свом великом научном опусу Д. је обухватио све типове српске књижености (стару, народну и нову) и све њене епохе. Монографски је обрадио главне писце старијег периода нове српске књижевности, поетичке, историјскопоетичке и структуралне аспекте њиховог дјела. У том кругу Поетика Доситеја Обрадовића (у другом издању Поетика просветитетљства, Бг 1988) има посебну вриједност по досљедно развијаној аналитичности и историјскопоетичким уопштавањима за цијелу епоху просвјетитељства. У монографији о роману, једној од главних врста нове књижевности, анализирао је књижевноисторијски контекст и развојни ток српског романа од М. Видаковића до И. Андрића, с обзиром на европски оквир и опште линије развоја других врста српске књижевности. Описујући алманахе као главни облик српске периодике прве половине XIX в., дао је основе знањима о српској прози и поезији тога времена, о динамици и фазама промјена у књижевном развоју (класицизам, сентиментализам, романтизам, назнаке реализма). Круна његовог рада је Историја српске књижевности: она је од 1983. изашла у више издања, до коначног, знатно обимнијег, 2002, које је укључило резултате до којих је Д. дошао у неколико претходно објављених монографија. Интензивно се бавећи поетиком националне књижевности, Д. је рјешавао питања њених дивергентних и конвергентних чинилаца (стара, народна и нова књижевност), историјске свијести, генезе жанрова, националне свијести и граница према језички сродним традицијама и према југословенском пројекту. Тим радовима је поставио широке основе за феноменологију и онтологију српске књижевности, заправо њену историјску поетику у цјелини. Он српску књижевност види у контратежи (или преплету) документарног (историјског) и фикционалног аспекта њене традиције, док њен интеграциони чинилац налази у свијести о почетку, насљеђу и имену (припадности).

Формиран у вријеме продора формалистичких и структуралистичких метода у проучавању књижевности, Д. као историчар српске књижевности није занемаривао садржај, тематику и аутора нити велике цјелине (типове и периоде књижевности), видећи их као динамичне односе и трансформације извјесних константи које успостављају мапу националног идентитета вишевјековне српске писане баштине, расијаване по Балкану и Средњој Европи, у необичним напетостима између континуитета и дисконтинуитета и између фикције и историчности. Одбацио је дотадашњи редукционизам у поимању опсега српске књижевне традиције и темељније него ико од његових савременика превладао границе у проучавању старе, народне и нове књижевности, не само као историчар цјелокупног књижевног насљеђа, него и посебним студијама и огледима о дјелима и темама поменутих типова књижевности (Етиде из старе српске књижевности, Бг 2000; Српска народна епика, Бг 2000). При томе је с великом енергијом уопштавања описао чиниоце раздвајања (облик, стваралачки чин, модел свијета) и чиниоце јединства националне традиције (свијест о идентитету, историчност, статус фикционалне и документарно-умјетничке прозе). У вријеме спорења око републичко-националних граница 80-их година ХХ в. (и процеса распадања СФРЈ) одлучно је успостављао цјеловиту мапу српске књижевности, истакао начело двојне припадности писаца истог језичког подручја (српски писци из Хрватске), супротставио се погубном ширењу паранационалних атрибута и регионалних, локалних мјерила на рачун цјелине и врхунских вриједности (Пут српске књижевности: Идентитет, границе, тежње, Бг 1996). У студији Поетика српске књижевности (Бг 1997) сажео је своја основна виђења природе српске књижевности, њених токова, типова, жанрова, дијахроних трансформација и њене глобалне структуре. Са искуством проучаваоца цјелокупне књижевне баштине засновао је на Фил. ф. у Београду предмет Културна историја Срба, дао му основне контуре и уџбеничку подлогу. За живота недовољно признато (за Српски роман 1800--1950 Нолитова награда, 1981; за Историју српске књижевности Октобарска награда Града Београда, 1983), Д. научно дјело је постало основ општих знања о српској књижевној баштини и предмет монографских обрада и научних скупова.

ДЈЕЛА: Доситеј и његово доба, Бг 1969; Загонетка Краљевића Марка, Бг 1995; Културна историја Срба, Бг 2002.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Јеремић, „Дуг одужен историји и нашем времену", Савременик, 1984, 60: 7; В. Вулетић, „Белешке уз Историју српске књижевности Ј. Д.", ЗМСКЈ, 1984, 32, 1; Љ. Пешикан-Љуштановић, „Историчност као основно питање поетике усмене епике, Ј. Д.: Загонетка Марка Краљевића", КИ, 1995, 27, 97; Ј. Делић, „Књига о природи и статусу српске књижевности: Ј. Д., Пут српске књижевности", ЛМС, 1997, 173, 459, 6; Д. Живковић, „О 'телу', о 'духу' и о 'души' српске књижевности (О књигама Пут српске књижевности и Поетика српске књижевности Ј. Д.)", ЛМС, 1998, 174, 2; Д. Иванић, „Ј. Д.: (1934--2002). In memoriam", ЗМСКЈ, 2002, 50, 3; М. Ломпар, „Књижевни историчар Ј. Д.", ЗМСКЈ, 2002, 50, 3; Н. Николић, Геометрија прошлости: књижевна историја Јована Деретића, Бг 2013; М. Ломпар, З. Несторовић (ур.), Становиште савремености и историјска прошлост: Књижевни историчар Јован Деретић, Бг--Ниш 2014.

Д. Иванић