ДЕНИ, Ернест

ДЕНИ, Ернест (Denis, Ernest), историчар, универзитетски професор (Ним, Француска, 3. I 1849 -- Париз, 4. I 1921). Завршивши најпре L'École normale supérieure, био је добровољац у Француско-пруском рату (1870−1871). Био је члан уредништва La République Française. Предавао је у Бордоу (1878--1881, 1886--1895) и Греноблу (1881--1886). Био је саветник Општине Бордо од 1893. и сарадник L'Histoi regénérale du IV^e^ siècle à nosjours (Општа историја од IV века до наших дана). Катедру модерне историје на Сорбони преузео је 1895. од Алфреда Рамбоа и водио је до смрти. Један је од оснивача Француско-словенског удружења 1908. Фебруара 1912. изабран за дописног члана СКА. Активан у раду Ligue des droits de l'homme (Лига за право народа), а од 1914. био члан Одбора за проучавање и публиковање докумената рата. Учествовао у прихватању српских ђака и избеглица у Француској преко удружења La Nation Serbe en France (Српски народ у Француској), основаног 1916. Године 1917. постао је део нове групе француских интелектуалаца за научно проучавање рата Comité d'études, у којој су били и српски пријатељи Емил Оман и Шарл Дил. После рата, у Паризу је основао L'Institutd'Etudes slaves (Институт за словенске студије), који је део Универзитета Сорбона. Покренуо је и часопис La Revuede études slaves, док је на Сорбони основана Катедра за словенску историју и цивилизацију. Био је гостујући предавач Универзитета у Београду (1919--1920).

За Србију се зантересовао преко познанства с Гргуром Јакшићем и Миленком Веснићем, као и сарадњом с Лујом Лежеом, Е. Оманом и Виктором Бераром. Путовао је у Русију, Немачку, Аустроугарску и на Балкан. У Србији је био 1873. и 1912. Посебно интересовање за српско питање показао је у време анексије Босне и Херцеговине, када је са Албером Малеом, Огистом Говеном, Е. Оманом и другим француским интелектуалцима активно подржао српске интересе, наставивши да то чини и током Велеиздајничког процеса, балканских ратова и I светског рата. Најпре је био бугарофил, али је 1915. написао књигу La grande Serbie (Велика Србија, Paris), панегирик српској историји и победама у рату, истакавши да историјски, географски и културни чиниоци доказују потребу уједињења српског и њему сродних народа. У Du Vardar à L'Istrie (Од Вардара до Истре, Paris 1919) на документима је описао бугарске злочине над Србима (1912--1918), а у чланцима, доцније обједињеним у делу Du Vardar à la Sotcha (Paris 1923), заговарао постојање југословенског националног јединства на простору од Вардара до Соче. Стварање чешке и југословенске државе подржао је и у циљу заштите Француске од успона немачке моћи. Од 1919. залагао се за идеју јединства југословенске нације, обликујући политички, економски и културни утицај Француске у Краљевини СХС и другим словенским земљама.

ДЕЛА: L'Allemagne 1789--1810, Paris 1896; L'Allemagne 1810--1852, Paris 1898; La Fondation del'Empire allemand 1852--1871, Paris 1906.

ЛИТЕРАТУРА: L. Eisenmann, „Ernest Denis (nécrologe)", Revue historique, 1920, CXXXV; Ј. Жујовић, „Ернест Дени", Годишњак СКА, 1920, XXIX; „Ернест Дени", СКГ, 1921, II, 2; H. Hauser, „L'Oeuvre d' Ernest Denis", La France nouvelle, 1922, janvier--férvrier; Г. Јакшић, „Ернест Дени", ГНЧ, 1923, 35; М. Војводић, „Француски научници и југословенско питање 1918−1919. године", у: Црна Гора у Првом светском рату, Пг 1998; А. Колаковић, У служби отаџбине: француски и српски интелектуалци (1894--1914), Бг 2016.

А. Колаковић