ДЕНДРОФЛОРА

ДЕНДРОФЛОРА, све дрвенасте биљне врсте одређене територије. Под дрвенастим врстама подразумевају се животне форме дрвећа (Phanerophyta scaposa), високих жбунова (Nanophanerophyta), ниских жбунова (Phanerophyta caespitosa) и ниских полеглих жбунића (Chamaephyta fruticosa), дрвенасте лијане и пузавице (Phanerophyta scandentia), док неки дендролози увршћују још и жбуниће одрвенеле при основи (Chamaephyta suffruticosa). Некада разлике између ових животних форми нису јасне, јер има ниског дрвећа које може имати и жбунасту форму, као и жбунова који могу бити ниски полегли жбунићи. Ове разлике су условљене различитим еколошким факторима од којих су најзначајнији температура, влажност, ветар, висина и трајање снежног покривача или сушног периода, али и деловање антропозоогених фактора. Дистрибуција д. у свету је веома неравномерна. Највише врста дрвећа расте у тропским кишним шумама Амазоније, Африке, Индије, Индокине, Малајског полуострва, Сундског архипелага, Нове Гвинеје и североистока и истока Аустралије. Велик број врста дрвећа налази се у тропско-суптропским, монсунским и ловоролисним шумама. Идући према умереном појасу, број врста дрвећа опада са доминацијом листопадних врста, док је даље према северу, у бореалним зонама Холарктика, њихов број још мањи са преовлађујућим четинарским дрвећем. Дрвеће одсуствује на крајњем северу арктичких региона, у тундрама, великим пространим травним формацијама типа степа и прерија, затим у неким каменитим и песковитим пустињама, као и у алпијским зонама планина. Процењује се да на Земљи живи нешто преко 60.000 врста дрвећа, односно око 20% укупне светске васкуларне флоре. Примерци неких врста достижу висину између 90 и 115 м, као што је случај са јединкама oбалне секвоје (Sequоia semprevirens) на приморским странама планинe Сијера Невада у Калифорнији, са највишим измереним примерком од 115 м и прсним пречником од 9 м; затим случај краљевског еукалиптуса (Eucalyptus regnans) на Тасманији (114 м) са прсним пречником од 7 м; па џиновске секвоје (Sequoiadendron goiganteum), неколико врста рода Schorea са Борнеа са висинама између 80 и 101 м, дуглазије (Douglasia menziesii) из пацифичког дела Северне Америке (98 м), ситканске смрче (Picea sitkensis) са највишим примерком од 97 м, пацифичке тсуге (Tsuga heterophylla) из САД и Канаде са највећим примерком од 84 м итд. Дрвеће као животна форма у принципу представља најдуговечнија жива бића на копну. Најстарије познато дрво је чекињасти бор (Pinus longaeva) са планина западног дела САД чија је старост процењена на 5.062 годинe, затим џиновска секвоја (3.266 година), барски чемпрес (Taxodium distychum -- 2.625 година), баобаб (Adansonia digitata -- 420 година), обална секвоја (2.200 година) итд. Најстарије дрво у Европи је примерак тисе (Taxus baccata) у Велсу процењено између 4.000 и 5.000 година, као и стабла маслина (Olea europaea) на Криту и Сардинији стара између 3.000 и 4.000 година, док је стабло маслине код Бара процењено на нешто преко 2.000 година.

Жбунови и ниски жбунићи са процењених 15.000 врста чине 5% светске флоре. Заступљени су у свим биомима света од свих типова тропских шума, савана, љаноса и кампоса, преко умерених и хладних шумских региона до арктичке тундре. У екстремним условима какве су тундре, високопланинске зоне изнад горње шумске границе, екстремно суви камењари и пешчане подлоге, жбунови постају све нижи и полеглији уз подлогу. Најчешће жбунови изграђују посебан спрат унутар различитих типова шума, али образују доминантне жбунасте формације као што је случај са медитеранским типом вегетације у Средоземљу (макија, гарига), Калифорнији (чапарал), Чилеу (маторал), јужној Африци (фимбос), Аустралији (скраб и малее). У источној Србији је карактеристична листопадна жбунаста вегетација која се зове шибљак и коју чине пре свега јоргован и неколико термофилних врста жбунова.

Дрвенасте лијане карактеристичне су за тропске кишне шуме где је забележено неколико стотина врста из различитих породица. Међу њима је и најдужа биљка на свету палма -- лијана (Calamus rotаng), чија дужина прелази 200 м. Број врста дрвенастих лијана и пузавица опада идући према умереним зонама. У Европи, нарочито у Медитерану, расте 21 врста, на Балканском полуострвy 14 врста, а у Србији свега седам врста. Најпознатије су неколико врста павити (Clematis), орлових ноктију (Lonicera) и бршљан (Hedera helix).

Д. Европе, укључујући северне обале Средоземља, броји око 950 аутохтоних врста, од тога 165 врста дрвећа, 520 врста жбунова, око 250 врста ниских жбунића и 21 врста дрвенастих пузавица и пењачица. У поређењу са д. умереног појаса источне Азије и Северне Америке, европска д. је значајно сиромашнија, што је последица различитих утицаја ледених доба, односно климатских промена и орографских чинилаца на миграције флоре (и фауне) током неколико узастопних глацијација и интерглацијалних периода током Плеистоцена. Тако, д. дрвећа источне Азије броји око 750 врста, Северне Америке преко 300 врста, а Европе око 165 врста. Д. Балканског полуострва обухвата око 500 аутохтоних врста или 52% европске д., од које је заступљено 115 врста дрвећа (око 70% европске флоре дрвећа -- е.ф.д.), 240 врста жбунова (50% е.ф.ж.) и 125 врста ниских жбунића (48% е.ф.н.ж).

Д. Србије обухвата око 281 аутохтону врсту или око 30% европске д., односно 77 аутохтоних врста дрвећа (47% европске флоре дрвећа), 130 врста жбунова (26% е.ф.ж.) и 61 жбунића (24,5% е.ф.ж). Овоме треба додати и одређен број унетих и задивљалих врста д. као што су багрем, пајасен, амерички јасен, кисело дрво, амерички копривић, багремац итд. Далеко већи број алохтоних декоративних врста д. се користи у хортикултури, а знатно мање у пошумљавању. Родови са највећим бројем аутохтоних врста дрвећа у Србији су храстови (Quercus) са девет врста, јавори (Acer) и борови (Pinus) са осам врста, јасени (Fraxinus), тополе (Populus) и врбе (Salix) са по четири врсте, липе (Tilia) са три врсте итд. Од жбунова у Србији родови сa највећим бројем врста су купинe (Rubus), дивље руже (Rosa), глогови (Crataegus), неке врсте врба (Salix) итд.

Неколико врста д. у Србији су ендемичне за Балканско полуострво. Најпознатије међу дрвећем су: Панчићева оморика (Picea omorika), борови муника (Pinus heldrteichii) и молика (P. peuce), јела краља Бориса (Abies borisii regis), грчки или планински јавор (Acer heldreichii), Панчићев маклен (Acer intermedium); од жбунова: европска форзиција (Forsythia europaea), Хелдрајхов глог (Crataegus heldreichii), две врсте пасдрена (Rhamnsu intermedius, R. orbiculatus), као и неколико врста ниских жбунића из родова Cytisus, Genista и Daphne.

Највише дрвеће у Србији су јела (Abies alba) и смрча (Picea abies) са висинама између 40 и 45 м, док је највиша Панчићева оморика у Србији висока 35 м. Неки примерци из популације црног бора у суседној Црној Гори у кањону Таре, у резервату Црне Поде достижу висину и до 50 м. Највиши примерци лишћарског дрвећа у Србији су буква (Fagus sylvatica) са забележеним висинама између 40 и 45 м, прсним пречником 1,5 м и старошћу од око 300 година, у оквиру неколико природних резервата. Најстарија стабла храста лужњака (Quercus robur) у Србији, њих 48, законом су заштићена као природни споменици и њихова старост се процењује између 150 и 500 година, прсни пречници од 1,2--2,3 м и висинама 20--35 м. Због импозантних димензија заштићено је осам стабала сладуна (Quercus frainetto) процењене старости између 150 и 450 година, са висинама од 15 до 27 м и прсним пречницима 1,3 -- 2 м, док се старост пет заштићених стабала китњака (Quercus petraea) у Србији процењује између 200 и 400 година, висина између 17 и 23 м и прсних пречника 1,1 -- 1,85 м. Од 16 заштићених стабала цера (Quercus cerris) највиши је 25 м, прснoг пречника 1,7 м и старости 260 година. Највећа бела топола (Populus alba) у Србији висока је 35 м, прсног пречника 2,25 м и старости процењене на 140 година. Најстарији примерци аутохтоног дрвећа у Србији су стабла бора мунике (Pinus heldrteichii) на Стреочким планинама (Проклетије), процењена на преко 1.000 година.

Д. имa велик и разноврстaн значај као обновљиви биолошки ресурс у шумарству (пошумљавање, плантажно гајење и расађивање, дрвна индустрија, огревно дрво, спречавање ерозије, хортикултура), у ревитализацији техносола, плетарству, фармацији, као пчелиња паша итд. Потенцијали наше аутохтоне д. нису довољно искоришћени у пошумљавању и хортикултури. Еколошки значај д., нарочито дрвећа, односно шума на свакој просторној скали је огроман, али још увек недовољно вреднован као незаменљив, а истовремено бесплатан сервис за човечанство због асимилације угљен-диоксида, производње и очувања кисеоника, угљеника и других нутријената, те уопште као кључне компоненте метаболизма биосфере на копну.

ИЗВОР: Global Tree Search online database. Botanic Gardens Conservation International. Richmond, U.K. DOI: 10.13140/RG.2.2.36748.36487.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Вилотић, Н. Ставретовић, М. Станић, Посебни примерци дрвенастих врста Националног парка Тара, Бг 2011; T. Rusell, C. Cutler, M. Walters, The Complete Encyclopedia of Trees of the World, London 2014; Р. Цвјетићанин и др., Дендрологија, Бг 2016; Д. Остојић, B. Крстески, В. Николић, Заштићени храстови Србије, Бг 2016.

В.ладимир Стевановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)