ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА

ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА, скуп правних и фактичких радњи којима се укида национализација ствари (и права), те се оне враћају лицу од коjег су одузете или његовим следбеницима (сукцесорима) или се уместо њих исплаћује накнада. На овај начин се д. само изузетно може остварити. Израз д. у ширем значењу има у виду деконфискацију али и враћање ствари и права ранијим сопственицима (или њиховим следбеницима) која су на основу прописа државе одузета по разним другим основама. Близак је појму реприватизације или реституције (успостављање стања у имовини неког лица које је постојало пре него што су имовинска права одузета). У другој Југославији национализација је обухватила све важније привредне гране после које је држава постала власник најважније имовине у земљи. Одузимање имовине и њено подржављење вршено је првенствено на основу прописа о национализацији, аграрној реформи, конфискацији, али и другим принудним прописима и актима. За одузете ствари и права држава није ранијим власницима исплатила накнаду или је она била симболична.

Законом о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа (СГ, 18/91, 20/92 и 42/98) отпочела је делимична д. земљишта које је одузето на основу: 1. Закона о пољопривредном земљишном фонду друштвене својине и додељивању земље пољопривредним организацијама из 1953; 2. конфискације због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа; и 3. Уговора о поклону земљишта учињеног у корист друштвеног правног лица у периоду спровођења мера откупа од 10. VIII 1945. до 2. VIII 1952. у условима постојања притиска и принуде да се поклон учини, а који је поништен по тужби ранијег власника или његовог следбеника. Одузето земљиште враћано је ранијем власнику, односно његовом правном следбенку (натурална реституција), ако је то земљиште у друштвеној својини на дан подношења захтева. Кад ова реституција није била могућа, ранијем власнику (његовом правном следбенику) пренето је у својину друго одговарајуће земљиште -- по површини и квалитету (натурална супституција). У случају да се није могла спровести реституција, а ни супституција, ранијем власнику (његовом правном следбенику) исплаћена је новчана накнада у висини тржишне вредности.

Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама -- ЗВИ (СГ, 46/06), који је ступио на снагу 10. VI 2006, а примењује се од 1. X 2006, уредио је услове, начин и поступак враћања имовине која је на територији Републике Србије одузета од цркава и верских заједница, као и од њихових задужбина и друштава на основу прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији и других прописа који су донесени и примењивани у периоду од 1945, као и свим другим актима којима је вршено одузимање те имовине, без тржишне накнаде. Повериоци враћања имовине јесу „цркве" и „верске заједнице", односно њихови правни следбеници „у складу са важећим актима цркава и верских заједница". Обвезник враћања је Република Србија ако је имовина која се враћа државна или друштвена својина. Она је обвезник исплате новчане накнаде црквама и верским заједницама за имовину: 1) коју су по ЗВИ дефинитивно стекла правна лица теретним правним послом, по тржишној цени у време преноса права својине или другог права које у себи садржи право располагања, 2) ако не постоји правно или физичко лице које се неосновано обогатило (незаконитим односно фиктивним правним актима) из одузете имовине, 3) која се по одредбама ЗВИ не може вратити. Обвезник враћања или исплате тржишне новчане накнаде је правно или физичко лице у чију имовину је прешла државна (друштвена) имовина на основу незаконитих, односно фиктивних правних аката и послова, тако да се на дан ступања на снагу ЗВИ неосновано обогатило од те имовине. Црквама односно верским заједницама враћају се земљиште (пољопривредно, шумско и грађевинско), објекти (стамбене и пословне зграде, станови и пословне просторије или њихови идеални делови) и покретне ствари од културног, историјског или уметничког значаја, ако су у моменту одузимања биле у власништву цркава и верских заједница. Када су ове покретне ствари саставни део збирки јавних музеја, галерија и других сродних установа, односи у погледу њиховог даљег коришћења између цркве, односно верске заједнице и држаоца ствари уређују се уговором (чл. 9. и 15. ЗВИ). У случају да се непокретност по ЗВИ не може вратити, а обвезник враћања са црквом односно верском заједницом није закључио уговор да јој припадне друга имовина уместо одузете, она има право на новчану накнаду у државним обвезницама или у новцу ако је обвезник исплате накнаде физичко или правно лице. Висина накнаде за одузету имовину утврђује се према стању те имовине у моменту одузимања, а према њеној вредности у време доношења првостепеног решења (чл. 16. и 17. ЗВИ).

Закон о враћању одузете имовине и обештећењу -- ЗВОИ (СГ, 72/2011, 108/13, 142/14 и 88/15 -- одлука Уставног суда -- ступио je на снагу 6. X 2011), уредио је преостале, нерегулисане случајеве враћања одузете имовине, те има карактер општег закона. Одузета имовина се бившим власницима или њиховим правним следбеницима (повериоци враћања) враћа у натуралном облику или се даје обештећење ако је она директно пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину, али и када је (без преношења у државну или квазидржавну својину) директно додељена нпр. земљорадницима без земље или са недовољно земље (чл. 1. ст. 1. и 4. ЗВОИ).

Поверилац д. јесте ранији власник -- физичко или правно лице и њихови правни следбници, ако је од њега или његовог правног претходника одузета имовина применом прописа: 1) о аграрној реформи и колонизацији, 2) национализацији, 3) секвестрацији, 4) и других прописа о подржављењу. Закон се примењује на случајеве одузимања имовине на основу таксативно наведених прописа (у чл. 2. ЗВОИ) који су донесени после 9. III 1945. Непокретне и покретне ствари враћају се бившем власнику у својину и државину ако су одузете „на основу акта о подржављењу" -- појединачног правног акта, донесеног после 9. III 1945. С обзиром на то да су неки закони имали непосредно конститутивно дејство (а доцније донесени појединачни акт деклараторно), право на враћање одузете имовине имају и она лица против којих није донесено појединачно решење о одузимању имовине. Поверилац д. може по различитим основима да захтева враћање одређене имовине, али за исти предмет обештећења може то право да оствари само по једном основу (чл. 12. ЗВОИ). Он нема право на то да му се кумулативно врати право својине и државина на одузетој ствари и исплати обештећење. Сви органи јавне управе су дужни да издају потребну документацију и податке којима располажу за подношење захтева за враћање имовине (чл. 42. ст. 3--6. ЗВОИ). Право на д. има: 1) домаће физичко лице, које је бивши власник одузете имовине, а ако је умрло или је проглашено умрлим ово право имају његови законски наследници у складу са Законом о наслеђивању; 2) задужбина којој је одузета имовина, односно њен правни следбеник; 3) бивши власник који је своју некадашњу имовину која је одузета вратио у својину на основу теретног правног посла; 4) физичко лице које је закључило уговор о продаји са државним органом у периоду од 1945. до 1958, а у судском поступку докаже да је било оштећено ниском продајном ценoм (може захтевати разлику цене за коју је био оштећен); 5) физичко лице -- држављанин стране државе, а у случају његове смрти или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета који утврђује Агенција за реституцију по службеној дужности (чл. 5. ЗВОИ). Бивши власник, чија је имовина конфискована после 9. III 1945, има право на д. под условом да је рехабилитован до дана ступања на снагу ЗВОИ, или буде рехабилитован правноснажном судском одлуком о рехабилитацији (чл. 6. став 1, а у вези са чланом 42. ст. 5. и 6. ЗВОИ). Право на д. има и бивши власник ако су му одузете непокретности на основу прописа о експропријацији који су се примењивали до 15. II 1968. ако бившем власнику на име накнаде за експроприсану имовину није уступљена друга непокретност у својину, станарско право или други облик најшире правне власти (чл. 6. став 2. ЗВОИ). Ово право има и задужбина којој је одузета имовина, односно њен правни следбеник.

Применом одредаба ЗВОИ и Закона о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живих законских наследника (СГ, 13/2016) враћа се имовина чије је одузимање последица Холокауста према Јеврејима од 6. IV 1941. до 9. V 1945. на територији коју данас чини територија Републике Србије. Овим законом уређено је и враћање одузете имовине организацијама које су у време одузимања биле у функцији јеврејске заједнице. Захтев за враћање имовине подноси регистрована јеврејска општина у Републици Србији. Решењем којим се захтев усваја утврђује се и имовина која се преноси јеврејској општини.

Немају право на д.: 1) страни држављанин, односно његови законски наследници, за којег је обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора или је, и без постојања међународног уговора, обештећен или му је право на враћање имовине признато правом стране државе; 2) физичко лице које је било припадник окупационих снага које су деловале на територији Републике Србије, за време II светског рата, као ни његови наследници.

Предмет враћања у својину и државину су непокретне и покретне ствари које постоје на дан ступања на снагу ЗВОИ и то: 1) грађевинско земљиште у јавној, друштвеној или задружној својини; 2) пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште (члан 24. ЗВОИ); 3) стамбене зграде и станови; 4) пословни објекти и пословне просторије; и 5) други објекти у јавној, друштвеној и задружној својини. Покретне ствари у јавној својини враћају се ако су уписане у јавни регистар као и друге покретне ствари које, према прописима о културним добрима, представљају културна добра и културна добра од великог и изузетног значаја, а постоје на дан ступања на снагу ЗВОИ. Непокретне ствари изузете су од враћања ранијем власнику (његовом следбенику) ако су на дан ступања на снагу ЗВОИ: 1) у јавној својини, 2) или служе за вршење дужности јавне управе, 3) или служе за вршење делатности јавних установа, 3) или су продате (стечене) у поступку приватизације у складу са законом којим се уређује приватизација и у другим случајевима прописаним чл. 18. ЗВОИ. Не враћају се подржављена предузећа. Покретне ствари изузете су од враћања ако су, на дан ступања на снагу ЗВОИ: 1) постале саставни део збирки музеја, галерија, непокретних културних добара од изузетног значаја или других сродних установа; 2) подржављене покретне ствари које су продате у поступку приватизације, у складу са законом којим се уређује приватизација (члан 29. ЗВОИ).

У случају када није могућа натурална реституција, бивши власник има право на обештећење. Ако враћање државине на одузетој непокретности није одмах могуће, бившем власнику вратиће се својина на одузетој ствари, а са лицем које је држалац у време ступања на снагу ЗВОИ, успоставиће се, по правилу, закупни однос под тржишним условима (чл. 8. ЗВОИ). Стицалац имовине који је, након њеног подржављења, стекао право својине у складу са законом који је важио у време стицања, остаје власник и држалац ствари и његова стечена права не смеју бити повређена. По захтеву повериоца д. одлучује се у посебном управном поступку на основу ЗВОИ, а супсидијарно Закона о општем управном поступку. Агенцијa за реституцију стварно је надлежна да води поступак и одлучује о захтевима за враћање имовине, исплаћује новчане накнаде и обештећења и обавља друге пословe утврђенe законом (чл. 51--53. ЗВОИ). Обвезници враћања одузете имовине у натуралном облику су субјекти који су, на дан ступања на снагу ЗВОИ, власници, држаоци или имаоци права коришћења односно располагања на подржављеној имовини, која је предмет враћања и то: 1) Република Србија и јединице локалне самоуправе; 2) јавна предузећа, привредна друштва или друга правна лица чији је оснивач Репблика Србија или јединица локалне самоуправе; и 3) привредна друштва са већинским друштвеним капиталом и задруге, укључујући и привредна друштва и задруге у поступку стечаја и ликвидације. Обвезник обештећења у виду државних обвезница и у новцу је Република Србија. Обвезник враћања је дужан да бившем власнику врати право својине и државину на одузетој непокретности, а ако је не може вратити у целини, бившем власнику вратиће се део одузете непокретности, уз обештећење за невраћени део (чл. 16. ЗВОИ). Непокретности се враћају ослобођене хипотека које су конституисане од момента њиховог подржављења. За потраживања која су била обезбеђена хипотеком гарантује Република Србија, а у случају да је она платила дуг хипотекарног дужника, има право регреса према хипотекарном дужнику. Постојеће стварне службености конституисане у корист или на терет непокретности која је предмет враћања не престају. Личне службености основане у корист трећих лица, гасе се по сили закона (чл. 21. ЗВОИ). Обвезник враћања имовине има право да и након доношења решења о враћању непокретности, као закупац користи предметну непокретност за своју делатност, али не дуже од три године од извршности решења о враћању имовине, у складу с уговором бившег власника и обвезника. Изузетно, обвезник враћања може, на основу уговора о закупу са бившим власником као закуподавцем, користити пољопривредно земљиште до 20 година за вишегодишње засаде, односно до 40 година за винограде (чл. 19. и 20. ст. 1. и 2. ЗВОИ). Ако се непокретност не може вратити ранијем власнику или његовом правном следбенику, извршиће се обештећење у виду државних обвезница Републике Србије и у новцу за исплату аконтације обештећења. Укупан износ свих издатих обвезница и новчаних исплата је утврђен у укупном максималном износу од две милијарде евра, увећане за збир припадајућих камата за све кориснике обештећења, обрачунатих по каматној стопи од 2% годишње, за период од 15. XII 2017. до рокова доспећа утврђених ЗВОИ (чл. 30. ЗВОИ). Износ обештећења утврђује се у еврима и за једног бившег власника, по свим основима не може прећи износ од 500.000 евра „у општем интересу" (чл. 31. ЗВОИ). Ово решење је неповољније за повериоце д., од оног које је предвиђено у корист цркава и верских заједница по ЗВИ (могу се у потпуности обештетити). Поверилац д. вреднијих ствари и права не може остварити потпуно обештећење на основу ЗВОИ иако је основица за обештећење за одузете непокретности једнака вредности непокретности. Агенција за реституцију дужна је, по службеној дужности, утврдити вредност непокретности која је предмет обештећења према месту где се она налази. Релевантно је стање непокретности на дан одузимања, а према вредности на дан процене, коју надлежни орган изражава у еврима, према званичном средњем курсу Народне банке Србије на дан процене. За јавни дуг који настаје по основу обештећења, Република Србија емитује обвезнице у нематеријалном облику, исказане у еврима, које гласе на име, преносиве су, а исплаћују се у еврима. Емитују се без купона, појединачно за сваку годину, и региструју код Централног регистра, депоа и клиринга хартија од вредности. Доспевају у року од 12 година и исплаћују се у годишњим ратама почев од 15. XII 2018, осим обвезница за лица која су на дан ступања на снагу ЗВОИ старија од 70 година, које доспевају у року од пет година, односно лица која су на дан ступања на снагу ЗВОИ старија од 65 година, које доспевају у року од 10 година (чл. 35. ЗВОИ).

ЛИТЕРАТУРА: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, IV, Бг 1966; В. Тодоровић, Денационализација -- између национализације и приватизације, Бг 2001; И. Бабић, „Обвезници враћања (обештећења) одузетих имовинских права", ПЖ, 2002, 10; И. Бабић, „Денационализација грађевинског земљишта", Зборник Правног факултета Свеучилишта у Ријеци, 2003, 3; П. Симонети, Денационализација, Ријека 2004; В. Тодоровић, „Денационализација у Србији у светлу новог Закона о враћању одузете имовине и обештећењу", ПЖ, 2011, 10; И. Бабић, Грађанско право, 2. Стварно право, Бг 2012.

И. Бабић