ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА (ДС)

ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА (ДС), социјално-либерална, а према самоодређењу: социјалдемократска странка основана у Београду 1990. Као и Демократска странка Србије (ДСС), и ДС себе сматра баштиником предратне ДС (1919--1945). Странка је имала парламентарни статус од 1990. до 2020, учествовала је у влади Србије 2001--2004. и 2007--2012, имала премијера 2001--2004. и 2008--2012, те председника републике 2004--2012. „Писмом о намерама" од 11. IX 1989. тринаесторица интелектуалаца најављују оснивање ДС-а, а његови потписници су: Коста Чавошки, Милован Данојлић, Зоран Ђинђић, Гојко Ђого, Владимир Глигоров, Слободан Инић, Марко Јанковић, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Борислав Пекић, Миодраг Перишић, Радослав Стојановић и Душан Вукајловић. На Оснивачкој скупштини 3. II 1990. за председника je изабран Д. Мићуновић, а за председника Извршног одбора К. Чавошки. Током 90-их ДС је у опозицији режиму С. Милошевића, залажући се за више демократије и критикујући његову ратну политику. Ипак, странка је до 1995. заступала концепт „уједињења српских земаља у једну државну заједницу".

На изборима 9. XII 1990. ДС добија 374.887 (7,4%) гласова и 7 мандата (2,8%). У фебруару 1992. ДС организује петицију за оставку С. Милошевића (скупљено 840.000 потписа), подржавајући и демонстрације 9. III 1991. Иако је ДС бојкотовао савезне изборе 31. V 1992, подржао је председника СРЈ Добрицу Ћосића и премијера СРЈ Милана Панића, у чију владу су из ДС-а ушли Илија Ђукић (спољни послови) и Миодраг Перишић (информисање). На изборима 20. XII 1992. ДС наступа у коалицији с Реформистима Војводине и осваја 268.212 (5,7%) гласова и 8 мандата (3,2%). Овај резултат оцењен је као неуспех, чиме је отворено питање промене председника ДС-а. На изборима 19. XII 1993. носилац листе је З. Ђинђић и ДС добија 497.582 гласа (11,6%) и 29 мандата (11,6). На ванредној скупштини ДС-а 29. I 1994. нови председник постаје З. Ђинђић. Пред изборе за скупштину СР Југославије и локалне изборе 3. XI 1996. ДС са Српским покретом обнове (СПО) и Грађанским савезом Србије (ГСС) образује Коалицију „Заједно" којој ће се затим прикључити и ДСС. Коалиција добија 969.206 (23,8%) гласова и 22 мандата (20,4%), од чега је ДС-у припало седам. З. Ђинђић и ДС су се, током зиме 1996/97, а након крађе на локалним изборима, афирмисали као организатори свакодневних демонстрација. По признавању изборних резултата, З. Ђинђић постаје градоначелник Београда, али се „Заједно" убрзо распада због одбијања ДС-а да подржи В. Драшковића као председничког кандидата на изборима 1997. Због недемократских изборних услова, ДС је бојкотовао републичке изборе 21. IX 1997.

Странка је иницирала удруживање антимилошевићевске опозиције -- Савеза за промене (1999) и Демократске опозиције Србије (ДОС, 2000). На савезним изборима 24. IX 2000. ДС наступа као део коалиције ДОС, која осваја 2.092.799 (46,2%) гласова, а од 58 мандата 22 је припало ДС-у. У владу Зорана Жижића улазе Зоран Живковић (МУП) и Борис Тадић (телекомуникације). На републичким изборима 23. XII 2000. коалиција ДОС добија 2.402.387 (64,1%) гласова и 176 мандата, од чега је 44 припало ДС-у. Владу образује З. Ђинђић (25. I 2001), а из ДС-а улазе још три министра: Гордана Матковић (социјална питања), Драган Домазет (наука) и Марија Рашета (саобраћај). После убиства З. Ђинђића 12. III 2003, премијер постаје заменик председника ДС-а Зоран Живковић, а у владу улазе из ДС-а још: Чедомир Јовановић (потпредседник), Божидар Ђелић (финансије), Александар Влаховић (приватизација) и Бранислав Лечић (култура и медији). Влада З. Ђинђића (односно З. Живковића) водила је неолибералну економску политику с нагласком на брзoj приватизацији, што је пратило повећање системске корупције, задуживања у иностранству и незапослености. То је узроковало пад популарности ДС-а на 8% подршке у новембру 2003 (истраживање Стратешког маркетинга). Носилац листе ДС-а на изборима 28. XII 2003. постаје Б. Тадић, а тиме и кандидат за новог председника странке. ДС добија 481.249 гласова (12,6%) и 37 мандата (14,8%), па прелази у опозицију. Тадић постаје председник ДС-а фебруара 2004. На председничким изборима 2004. Б. Тадић добија у 1. кругу (13. јуна) 863.584 (27,4%), а у 2. кругу 1.681.528 (53,2%) гласова и постаје председник Републике. У раздобљу 2004--2007. ДС је био у кохабитацији са владајућим ДСС и подржао Устав Србије 2006. ДС се враћа у владу након избора 21. I 2007. када осваја 915.014 гласова (22,7%) и 64 мандата (25,6%), чиме постаје друга странка у земљи (после Српске радикалне странке). ДС пристаје да премијера предложи ДСС (друга влада В. Коштунице), а у замену за то добија место председника Скупштине (Оливер Дулић) и практично већину министарских места: Б. Ђелић (потпредседник), Вук Јеремић (спољни послови), Драган Шутановац (одбрана), Мирко Цветковић (финансије), Душан Петровић (правда), Милан Марковић (државна управа), Слободан Милосављевић (пољопривреда), Саша Драгин (животна средина), Војислав Брајовић (култура), Милица Чубрило (дијаспора) и Драган Ђилас (без портфеља). Крајем 2007. Б. Тадић и В. Коштуница долазе у сукоб због различитих погледа на борбу против сецесије Косова и политику прикључења ЕУ. Председник скупштине, супротно вољи Владе, расписује председничке изборе за 20. I и 3. II 2008, пре проглашења сецесије Косова. Тадић добија у 1. кругу 1.457.030 (35,4%) гласова, а у 2. кругу 2.304.467 (50,3%), и поново постаје председник Републике. Одмах затим, 6. III 2008, ДС на гласању у влади оставља В. Коштуницу у мањини, што доводи до распуштања скупштине и нових избора. На изборима, 11. V 2008. ДС наступа у коалицији са Г17 и СПО (Коалиција „За европску Србију"), са изразито евроентузијастичким програмом. Коалиција осваја 1.590.200 (39,2%) гласова и 102 мандата (40,8%), од чега 65 места (26%) припада ДС-у. У влади Мирка Цветковића, поред премијера, ДС даје и чланове: Б. Ђелић (потпредседник), В. Јеремић (спољни послови), Д. Шутановац (одбрана), Диана Драгутиновић (финансије), Снежана Маловић (правда), С. Драгин (пољопривреда), Д. Петровић (правда), М. Марковић (управа), С. Милосављевић (трговина), О. Дулић (животна средина), Горан Богдановић (Косово), Светозар Чиплић (људска права). По моћи и утицају 2008--2012, ДС је прва странка у земљи, а Тадић први политичар. Отуда их јавност сматра најодговорнијима за повећање незапослености, задуживање у иностранству и корупцију. Тадић губи председничке изборе 2012 (1. круг, 6. мај, 989.454 или 25,3% гласова; 2. круг, 20. мај, 1.481.952 или 47,3% гласова), а на скупштинским изборима 6. V 2012. ДС, у коалицији са неколико мањих странака, осваја 863.294 гласа (22,1%) и 67 мандата (26,8%), мање од Српске напредне странке. ДС прелази у опозицију, а Д. Ђилас, у то време градоначелник Београда, замењује Б. Тадића на месту председника странке, који почетком 2014. од фракције ДС-а прави Нову демократску странку (доцније СДП). На изборима 16. III 2014. ДС у коалицији са неким мањим странкама добија 216.634 гласова или 6% (19 посланика, од којих је 14 припало ДС-у), што је најслабији резултат од 1990. Ђилас је истог дана изгубио изборе за скупштину Београда (ДС 16%), због чега је принуђен да закаже ванредну изборну скупштину ДС-а, на којој Бојан Пајтић, у том тренутку премијер АП Војводине, постаје нови председник странке, са 184 гласова више од противкандидата Ђиласа (1.461:1.277). На изборима 24. IV 2016. ДС у коалицији с мањим странкама понавља резултат из 2014 -- добија 227.589 гласова или 6% (16 посланика, од којих је 13 припало ДС-у). Но, пошто је ДС на истовремено одржаним изборима за скупштину АП Војводине добио свега 7% гласова и 8% посланика, те је Пајтић изгубио власт у АП, и он бива замењен 24. IX 2016. Д. Шутановцем. Међутим, ДС на изборима за скупштину Београда 4. III 2018. добија свега 2% гласова и ниједног одборника, због чега опет долази до промене на врху ДС-а, 2. VI 2018, те председник постаје Зоран Лутовац. ДС 2. IX 2018. улази у коалицију опозиционих странака Савез за Србију, која бојкотује скупштинске изборе 21. VI 2020, тако да после тога ДС опет постаје ванпарламентарна странка. ДС је, према страначким изворима, од 1990. до 1994. имао 6.000 чланова; од 1994. до 1997. 20.000; 2000 -- 40.000; 2009 -- 160.000; а 2018. мање од 80.000 чланова.

ЛИТЕРАТУРА: К. Николић и др. (прир.), Историја Демократске странке 1989--2009: документи, Бг 2009.

С. Антонић