ДЕМОКРАТСКА ОПОЗИЦИЈА СРБИЈЕ (ДОС)

ДЕМОКРАТСКА ОПОЗИЦИЈА СРБИЈЕ (ДОС), коалиција странака која је владала Србијом 2001--2003. Настала је 10. I 2000. као савез 19 странака опозиције Слободану Милошевићу. Иницијатор је био Српски покрет обнове, тада најјача опозициона странка. Поред СПО у ДОС су ушле странке из Савеза за промене: Демократска странка (ДС), Грађански савез, Демократска алтернатива, Социјалдемократија, Нова Србија, Демократска странка војвођанских Мађара, Демократски центар, Демохришћанска странка, Асоцијација слободних и независних синдиката, затим Демократска странка Србије (ДСС), као и мање странке: Лига социјалдемократа Војводине, Социјалдемократска унија, Савез војвођанских Мађара, Реформисти Војводине, Санџачка демократска партија, Коалиција Војводина, Покрет за демократску Србију, Лига за Шумадију. После атентата на председника СПО Вука Драшковића у Будви, 15. VI 2000, незадовољан показаном солидарношћу лидера осталих странака, СПО напушта ДОС, али коалиција успева да се одржи без њега. Штавише, због нарушавања јединства опозиције, највећи део бирача СПО прелази да гласа за ДОС. САД и ЕУ ће материјално и пропагандно снажно подржати ДОС, као главну опозицију С. Милошевићу. ДОС доноси политичку Платформу 3. III 2000, која подразумева да се, „после изборне смене ауторитарног режима", приступа доношењу новог устава којим ће Србија постати „децентрализована држава, са снажном регионалном самоуправом (Санџак, односно Рашка област), уз уважавање аутономије Војводине и Косова". Тражило се и „редефинисање односа Србије и Црне Горе, према вољи народа" и „одређивање националног интереса Срба", са напоменом да ће „у наглашено вишенационалним срединама бити успостављени механизми позитивне дискриминације" мањина. Привреда би почивала „на слободном предузетништву" и „приватној својини, уз могућност постојања државне својине у стратешким секторима". Платформа је допуњена „Уговором са народом", од 19. VIII 2000. у којем се, између осталог, обећава „доследна примена Резолуције 1244 о Косову", „смањивање броја министарстава барем за трећину", „доношење закона о забрани гомилања функција" и „стављање на увид свих тајних полицијских досијеа, у року од сто дана". Као симбол жеља за демократским променама, укидањем изолације и вишим стандардом, ДОС побеђује у Србији на савезним изборима одржаним 24. IX 2000. Освојио је 2.092.799 гласова (46,2%) на парламентарним и 2.470.304 (50,2%) на председничким изборима (оба резултата су за Србију). Вође и присталице ДОС-а су 5. октобра заузеле Скупштину и тако принудиле Слободана Милошевћа да се повуче. Председнички кандидат ДОС-а Војислав Коштуница (ДСС) званично је ступио на дужност 7. октобра. У коалицији са Социјалистичком народном партијом (ЦГ) ДОС је формирао савезну владу СРЈ 4. XI 2000: у њој је имао девет од петнаест министара, а добио је и место председника Већа грађана. На ванредним изборима за Скупштину Србије, 23. XII 2000, ДОС је, на крилима победе над Милошевићем, тријумфовао, добивши 2.402.387 гласова (64,1%) и 176 места (од 250). ДОС је добио председника скупштине и самостално образовао владу Зорана Ђинђића (25. I 2001). У влади су били председници већине странака ДОС-а. Због испоруке Милошевића Хагу и афере око убиства Момира Гавриловића, ДСС напушта ДОС 17. VIII 2001. и прелази у опозицију. Владина већина у скупштини се смањила на само шест посланика изнад апсолутне већине. Како би је ојачало, Председништво ДОС-а 24. V 2002, захтева одузимање мандата 21 посланику из ДСС-а због „изостанака са седница", што скупштина усваја. Када је Савезни уставни суд 27. јула поништио ову одлуку, Председништво ДОС-а тражи одузимање свих 45 манадата ДСС-у, што се изгласава 29. јула. Али, на неуспелим председничким изборима 13. X 2002, Војислав Коштуница, кандидат ДСС-а, осваја двоструко више гласова (1.991.947) од кандидата ДОС-а Мирољуба Лабуса (921.094). Да би се обновио пољуљани легитимитет, 4. XI 2002. враћени су сви мандати ДСС-у, али углед и популарност ДОС-а настављају да падају. ДОС постаје симбол политичког волунтаризма и пропале приватизације. Кандидат ДОС-а Драгољуб Мићуновић губи неуспеле председничке изборе 18. XI 2003, освојивши свега 893.906 гласова или 35,4%. После тог пораза ДС као главна странка остатка коалиције одлучује да на скупштинске изборе 28. XII 2003. изађе са самосталном листом. То је био крај ДОС-а.

ЛИТЕРАТУРА: К. Чавошки, Сага о досманлијама, Н. Сад 2002; О. Прибићевић, Rise and Fall of DOS, Бг 2010.

С. Антонић