Делови речи

Делови речи, глас, слог и морфема као језичке јединице. Реч је најмањи облик на који може бити сведена нека реченица (нпр. Гори! Ватра! Овамо!) и најмања језичка јединица која може да функционише као самосталан исказ, што је особина, пре свега, основних врста речи и узвика. Пунозначна реч је истовремено најмања језичка јединица која може бити реченични члан. Изговорене речи састављене су од гласова, а написане речи од слова (нпр. у речи небо имамо гласове [н], [е], [б], [о]). Гласови (а у писању -- слова) у саставу речи удружени су у слогове и морфеме. Реч може бити сведена на само једну морфему (и не може имати у свом саставу мање од једне морфеме), чак и на само један глас који је истовремено морфема (нпр. а као везник), али се реч обично састоји од двеју или више морфема.

Слог је изговорна јединица коју конституише један самогласник, било сам или са сугласником, односно са сугласницима испред и/или иза њега (нпр. у речи оба су два слога о-ба и две морфеме об-а). Структура слога се мање или више разликује од језика до језика, нпр. за српски језик није карактеристична структура слога који би почињао сугласничким групама нд, нк или мк (осим у речима пореклом из језика где је таква структура слога могућа, нпр. у презименима Ндебеле, Нкомо, Мкртчан) јер у српском језику не постоје слоготоворно м и н осим у ретким речима преузетим из страних језика у којима је то могуће. У српском језику гласовна структура слога је таква да унутар слога постоји тежња ка растућој звучности. Зато се унутар речи граница слога најчешће налази иза самогласника (нпр. ма-ма, зве-зда, че-ста). Ако унутар речи постоји група која почиње сонантом за којим следи сугласник или други сонант, граница слога се налази иза тог сонанта (нпр. Жељ-ко, мар-ка, мал-тер). Први слог у речи може бити самогласник (нпр. а-ко) или може почињати самогласником (нпр. ам-бар). Последњи слог може се завршавати сугласником, што се зове затворени слог (нпр. ку-пац). Слог може бити идентичан с морфемом (нпр. на, у, на-пад, у-пис) или може бити неподударан са било којом морфемом (нпр. вра-бац, пе-рон, бри-дак), као што и структура морфеме није увек подударна са структуром слога, нпр. морфеме к, с, пст нису слогови.

Морфема је најмања језичка јединица која има значење. Састављене су од фонема, а могу бити удружене у сложеније д. р. (нпр. неке сложене основе садрже више морфема, као у основи уч-и-тељ-иц- ), или могу бити удружене у целе, оформљене речи, односно граматичке облике, нпр. уч-и-тељ-иц-а, уч-и-тељ-иц-е, уч-и-тељ-иц-и и сл. Иста морфема може бити употребљена у мање или више различитим појавним облицима (аломорфима), нпр. у речима Срб-ин и срп-ски имамо исту коренску морфему, која се у првом примеру изговара и пише са завршним б, а у другом примеру се изговара и пише са завршним п због једначења по безвучности испред безвучног с. Морфемску структуру речи чине различите комбинације морфема.

Наставак је морфема која има граматичко значење и налази се на крају речи. У неким језицима, као у руском, после наставка може бити постфикс (нпр. учила-сь), али у српском језику нема постфикса. Систем наставака у граматици исте речи или истог типа речи чини флексију, нпр. *неб-*о, *неб-*а, *неб-*у... Нулти наставак (-Ø) јесте одсуство наставка које служи за изражавање неког граматичког значења у систему наставака дате речи, нпр. у дан-Ø, дан-а, дан-у... знак -Ø представља нулти наставак ном. јд. именице м. р. Основа је део речи који се налази испред наставка, нпр. *жен-*а, *жен-*е... Према степену сложености основе се деле на просте (коренске), нпр. *пољ-*е; изведене, када поред коренске морфеме имају бар још један афикс, нпр. *пољ-ск-*и; и сложене, када имају у свом саставу више од једне коренске морфеме, нпр. вод-о-пад. Промена или парадигма речи (код именских речи деклинација, а код глагола конјугација) јесте граматички образац речи, који је одређен комбинацијом основе и флексије, нпр. именице грађанин и грађанка имају различите промене.

Корен (коренска морфема) носи значењско језгро речи, нпр. *уч-*ити, *уч-*итељ, *уч-*итељица. Афикси су морфеме у саставу основе које не припадају корену. Основни афикси су префикси и суфикси. У ширем схватању афикса ту спадају и граматички наставци. Префикс је афикс испред корена. У српском језику префиксалне речи обично имају један префикс, нпр. *из-*бор, а ређе више од једног префикса, нпр. пред-из-борни. Неки префикси имају само граматичка значења, нпр. у глаголу украсти префикс у- има само значење свршеног вида и не мења лексичко значење. Знатно чешће префикси служе и за модификовање лексичког значења основе, уп. писати -- за-писати -- пот-писати -- пре-писати и сл. Суфикс је афикс иза корена. Иста реч може имати више од једног суфикса, нпр. уч-и-тељ-иц-а. Суфикс може имати творбено (нпр. учи-тељ, где -тељ значи вршиоца радње) или граматичко значење (нпр. учи-л-а је, где -л- значи прошло време). Граматички суфикс сматра се врстом наставка.

ЛИТЕРАТУРА: Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма), I, Бг 1979; И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику. Део 1, Слагање и префиксација, Бг -- Н. Сад 2002; Део 2, Суфиксација и конверзија, Бг -- Н. Сад 2003; Д. Петровић, С. Гудурић, Фонологија српскога језика, Бг -- Н. Сад 2010; Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Бг 2010; Ж. Стaнojчић, Љ. Пoпoвић, Грaмaтикa српскoг jeзикa за гимназије и средње школе, Бг 2012; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2014.

П. Пипер