ДЕКЛАРАТОРИЈА

ДЕКЛАРАТОРИЈА (Допунски рескрипт -- Rescriptum Deklaratorium Illyricae Nationis), законски акт од 16. VII 1779. којим је завршено реформисање Српске православне цркве у време Марије Терезије (1740--1780). Њиме је прописана унутрашња организација Карловачке митрополије и успостављена контрола државе над народно-црквеним животом Срба у Хабзбуршкој монархији. То је први државни закон о Српској цркви донет без сагласности Народно-црквеног сабора или Архијерејског синода. До тада је одржаван привид учествовања Срба у састављању законских аката, Регуламената из 1770. и 1777, кроз наводно уважавање одлука и закључака Сабора и Синода, који су расправљали о предложеном тексту. Овога пута закон је донет као једностран акт и резултат апсолутне власти владара. Д. је поништила политички карактер Привилегија на којима се до тада заснивао правни и политички положај Српске цркве и народа, стварајући нови. Важење Српских привилегија је од 1779. сведено на црвена и верска питања, а све друго било је регулисано државним законима.

Доношење новог закона о Српској православној цркви (јул 1778), недуго после другог Регуламента (јануар 1777), било је последица пре свега узнемирења Срба реформом и наметнутим променама. У време када се Хабзбуршка монархија припремала за нови рат против Пруске (1778--1779), незадовољство Срба испољило се у отвореним побунама у Новом Саду октобра, а затим новембра 1777. у Вршцу, где је дошло и до оружаног сукоба. Отпор народа против реформе подстрекивао је и карловачки митрополит Викентије Јовановић Видак (1774--1780). Државне власти биле су свесне слабости постојећих законских решења, али је идеју о њиховим изменама несумњиво подстакла српска страна. Поред народних жалби, велику улогу у томе имала је и обимна представка митрополита Викентија Марији Терезији, од 5. II 1778. Мирополит је, тачку по тачку, наводио одредбе Регуламента и жалбе свештенства и народа на њих, истичући посебно оне одредбе које су биле у супротности са Привилегијама. Поред тога, један од разлога за ревизију закона било је и укидање Илирске дворске депутације, децембра 1777, установе која је била надлежна за послове везане за Србе и која је осмислила Регуламенте из 1770. и 1777.

Текст Д. саставио је референт Угарске дворске канцеларије Јосиф Изденци. Основу је представљао Регуламент из 1777, измењен према одредбама рескрипта којим је Марија Терезија 7. IV 1778. одговорила на представку митрополита Викентија. Тим одговором повучене су неке спорне уредбе и наговештено је мењање појединих законских решења. Такође су узети у обзир и закључци царске комисије која је током 1777. и 1778. разматрала српске жалбе на Регуламент.

За разлику од текстова Регуламената који су написани на немачком језику, Д. је састављена на латинском језику за угарски Провинцијал, а на немачком језику за Војну крајину, а садржај појединих одредаба разликује се према специфичностима области за коју важи. Разлика постоји и у начину организовања текста, који није био подељен на десет поглавља и укупно 76 параграфа као у Регуламентима, него распоређен у 70 тачака без унутрашње поделе. Садржи и девет прилога.

У уводном делу, као разлози објављивања Д., наведени су промена у начину обављања послова прописаних Регуламентом због укидања Илирске дворске депутације и преношење њених послова „у делима вере и привилегија српског народа" на друге дворске институције, као и жалбе и захтеви Срба да се одступи од неких одредаба. Већ првом тачком истакнуто је да Српска црква и народ и даље имају право уживања Привилегија, али „по смислу и по разу-мевању" овог закона и царског рескрипта из априла 1778. У тексту је неколико пута поновљено да је архиепископ врховни старешина само у црквеним и верским, а никако у световним пословима српског народа. У складу с тим, и свештенство зависи од митрополита и епископа само у духовним и црквеним делима, док у кривичним и грађанским зависи од државних власти и судова.

Д. је преузела наредбе Марије Терезије из 1778. о повлачењу неких уредаба против којих су протестовали Срби. Тако је повучена уредба о уређењу духовних судова, Конзисторијална система из 1775, а митрополиту препуштено да састави нову. Спровођење и нормирање унутрашње дисциплине у манастирима враћено је у надлежност архијереја, чиме су повучена Монашка правила из 1777. Неке раније наредбе привидно су ублажене да би се умирио народ. Између осталог, дозвољена је употреба календара верских празника који се користио до 1769, а истовремено је наређено слављење само оних празника које је 1774. одобрио Архијерејски синод, односно оних који су остали после редукције. Оглашено је и то да неће бити укидани православни манастири, иако су до тог времена већ били укинути сви они који су за то били предвиђени. У главним одредбама закон не одустаје од ранијих решења, која су понегде јасније објашњена или незнатно измењена. На снази су, на пример, остали прописи о обавезном присуству царског комесара на заседањима народно-црквених сабора и архијерејских синода, слободној употреби Јулијанског календара, одузимању Цркви права кадуцитета од световних лица, приходима вишег и нижег свештенства, управи и контроли митрополитских и епископских добара, народним фондовима, забрани задуживања јерархије на терет народа, величини парохија, броју епархија и протопопијата, грађењу храмова, гробљима, мешовитим браковима и др. Карактеристично је и позивање на важеће законе, као у одредби о сахранама, које је требало обављати према санитарним законима, или у одредби о томе да свештенство у кривичним и грађанским питањима треба да се покорава општим државним законима.

Д. је правно регулисала да Српска православна црква у Хабзбуршкој монархији, односно Карловачка митрополија буде подвлашћена држави. Са Школским уставом из 1776. и Конзисторијалном системом из 1782. овај документ чини целину којом је народно-политичка аутономија Срба у Монархији претворена у црквено-школску. Остала је на снази у целини до Краљевског рескрипта из 1868, а у неким деловима и после њега.

Д. није штампана, него је раздељена у рукописним примерцима. Први пут ју је штампао Јаков Игњатовић у Српском летопису 1856, у преводу на рускосрпскословенски језик. Званично државно издање објављено је 1860. Манојло Грбић ју је први пут објавио на српском језику 1891. у другом тому монографије о Карловачком владичанству. Тај превод се и данас користи.

ИЗВОРИ: Ј. Игњатовић, „Деклараторıюм", ЛМС, 1856, 93; М. Грбић, Карловачко владичанство. Прилог к историји Српске православне цркве, II, Карловац 1891; Joannes Dominicus Mansi, Sacrorum conciliorum nova et amplissima collectio, Parisiis 1907; Ј. Радонић, М. Костић, Српске привилегије од 1690. до 1792, Бг 1954.

ЛИТЕРАТУРА: С. Симеоновић Чокић, „Српске привилегије", у: Војводина, II, Н. Сад 1941; А. Форишковић, „Политички, правни и друштвени односи код Срба у Хабзбуршкој монархији", у: Историја српског народа, IV/1, Бг 1994; Ј. Хајнрих Швикер, Политичка историја Срба у Угарској, Н. Сад -- Бг 1998.

И. Точанац Радовић