ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ

ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ, међународни уговор парафиран 21. XI 1995. у ваздухопловној бази Рајт Патерсон у Дејтону, држави Охајо у САД, а коначно прихваћен и потписан 14. XII 1995. у Паризу. Он је уследио после четири претходна мировна плана које су муслиманска или српска страна у БиХ одбациле: Кутиљеровог (фебруар--април 1992), Венс-Овеновог (фебруар--април 1993), Овен-Столтенберговог (септембар 1993 -- јануар 1994) и Контактне групе (јул 1994). Садржина овог споразума највећма је наговештена Женевским принципима од 8. IX 1995. и Њујоршким принципима од 26. IX 1995. Првима је било утврђено: 1. Босна и Херцеговина наставиће своје законито постојање у оквиру садашњих граница и континуираног међународног признања; 2. БиХ ће се састојати од два ентитета: Федерације БиХ, која је основана Вашингтонским споразумом, и Републике Српске; 3. Основу за решење представља предлог Контактне групе о територијалном разграничењу у односу 51:49; 4. Сваки ентитет ће наставити да постоји у складу са својим садашњим уставом; 5. Оба ентитета имаће право да успоставе паралелне односе, у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом БиХ.

Њујоршким принципима било је, поред осталог, одређено: да ће сваки од двају ентитета поштовати међународне обавезе БиХ, сем ако је посреди финансијска обавеза преузета од стране једног ентитета без сагласности оног другог; да ће се слободни демократски избори одржати у оба ентитета чим друштвени услови то дозволе; да ће две трећине посланика парламента или скупштине БиХ бити изабране на територији Федерације БиХ, а једна трећина у Републици Српској, и да ће се све одлуке парламента доносити већином гласова, под условом да је чини најмање једна трећина гласова из сваког ентитета; да ће две трећине чланова Председништва БиХ бити из Федерације БиХ, а једна трећина из Републике Српске, а да ће се све одлуке Председништва доносити већином гласова; уколико, међутим, једна трећина или више чланова буде против и прогласи да спорна одлука нарушава животни интерес једног или оба ентитета, спорно питање одмах се прослеђује парламенту одговарајућег ентитета, па се спорна одлука неће извршити ако је тај парламент одбаци двотрећинском већином. Ови принципи су без већих измена унети у Устав БиХ углављен у Дејтону.

Самим преговорима у Дејтону претходили су бомбардовање Републике Српске од стране Атланског пакта, пад Западне Славоније 1. V 1995. и Книнске Крајине убрзо после агресије хрватске војске 4. VIII 1995, чиме је практично уништена Република Српска Крајина, што је вођство Републике Српске довело у врло тешку ситуацију и изнудицу. Оно је било принуђено да пристане да Републику Српску у Дејтону представља шесточлана делегација, са по три члана из Републике Српске и СР Југославије, с тим да у случају поделе гласова превагу односи глас шефа делегације -- Слободана Милошевића, чиме је вођство Републике Српске судбину своје државе предало у његове руке, што се касније показало кобним. Скупштина Републике Српске првобитно је одредила Радована Караџића, председника, Момчила Крајишника, председника Скупштине, и генерал-пуковника Ратка Младића, команданта Главног штаба Војске Републике Српске, али је после приговора САД да су Караџић и Младић оптужени пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију, уместо њих Скупштина Републике Српске изабрала Николу Кољевића и Алексу Буху.

Мировни преговори у Дејтону започели су 1. XI 1995. Све време је Слободан Милошевић преговарао са Ричардом Холбруком и Алијом Изетбеговићем иза леђа делегације Републике Српске, тако да су Крајишник, Кољевић и Буха мапу разграничења први пут видели један сат пре завршне церемоније 21. XI 1995. Како се Милошевић приликом исцртавања мапе поделе БиХ није држао ни минимума територијалних приоритета договорених и потписаних у Добановцима 25. VIII 1995, чланови делегације Републике Српске одбили су да присуствују церемонији на којој су Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић парафирали мировни споразум.

Основни уговор који је парафиран у Дејтону, а потписан у Паризу, јесте Општи оквирни споразум за мир у БиХ, којим се заправо потврђује 11 потоњих анекса. Нарочито је био важан члан IX којим се утврђује обавеза свих страна уговорница да у пуној мери сарађују са свима који учествују у спровођењу овог мирног решења, описаног у анексима Споразума, или које овласти Савет безбедности УН, у складу с обавезом да сарађују у истрази и гоњењу ратних злочина и других кршења међународног хуманитарног права. Анекс 1А представља Споразум о војним аспектима мировног решења и утврђује да ће стране уговорнице позвати Савет безбедности УН да овласти земље чланице, а нарочито NATO, да у БиХ уведе мултинационалне међународне снаге за спровођење (IFOR), a све зарад успостављања трајног прекида непријатељства. Такође је било предвиђено да све до тада зараћене стране прерасподеле своје војне снаге у три фазе и да изврше размену заробљеника. Уз то је Додатком Б Анексу 1А било утврђено да ће се на све припаднике међународних мировних снага, укључујући и NATO, примењивати одредбе Конвенције о привилегијама и имунитетима Уједињених нација од 14. II 1946, које се односе на експерте у мисијама, што је подразумевало и кривично-правни имунитет. Анекс 1-Б представља Споразум о регионалној стабилизацији, који је обавезивао не само БиХ и њене ентитете него и Републику Хрватску и СР Југославију. Поред низа ограничења, овим Споразумом је утврђено и колико ће тенкова, артиљеријског оруђа, борбених авиона и борбених хеликоптера поседовати свака страна уговорница. За почетну основу узимало се утврђено наоружање сваке стране уговорнице, тако да је бројчана граница за СР Југославију била 75% од основе, за Републику Хрватску 30% и за БиХ 30%, с тим да се део додељен БиХ делио између ентитета у сразмери два за Федерацију БиХ и један за Републику Српску.

Најпогубнији за Републику Српску био је Анекс 2 о разграничењу. На преговорима у Дејтону са Ричардом Холбруком Слободан Милошевић је препустио Муслиманима скоро цело Сарајево, изузев Лукавице, мањег дела Илиџе и Новог Сарајева и врло малог дела Старог града, пристао је да Брчко постане предмет арбитраже, чиме се прекида веза између источног и западног дела Републике Српске (Бањалуке и Бијељине), и допустио успостављање коридора између Горажда и Сарајева, чиме је код Трнова прекинута територијална веза између северног и јужног дела Републике Српске. Најдраматичнији је био положај Срба у 10 сарајевских општина (Илиџи, Илијашу, Вогошћу, Трнову, Сарајево центру, Хаџићима, Старом граду, Новом Сарајеву и Рајловцу). На референдуму од 12. XII 1995. они су се са 98,78% палих гласова изјаснили против остајања у оквирима муслиманско-хрватске Федерације. Када велике силе и Муслимани нису уважили вољу сарајевских Срба, њих близу 140.000 напустило је Сарајево, што је био највећи егзодус током четворогодишњег рата. Такође је знатне тешкоће изазвала и мапа разграничења коју су исцртали амерички картографи у размери 1:50.000. Касније се испоставило да није постигнута сразмера 51:49 у подели територије између двају ентитета, те да је Република Српска била прикраћена за 240 км^2^. Уз то због мале сразмере линија разграничења није била довољно јасно повучена, што је касније довело до спора и арбитраже у погледу разграничења у сарајевској Добрињи, после које су Срби остали без зграде основне школе, која је претходно била на њиховој територији.

Анекс 3 представља Споразум о изборима у БиХ под надзором Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), која ће образовати и Привремену изборну комисију. Такође је било предвиђено да грађанин који више не живи у општини у којој је пребивао 1991. може да гласа у тој општини, било лично или давањем гласа у одсуству.

Изузетно важан био је Анекс 4 који представља Устав БиХ. Њега није донело никакво представничко тело, него је својеврстан уговор закључен између представника БиХ (Алије Изетбеговића), Федерације БиХ (Крешимира Зубака) и Републике Српске (Николе Кољевића). Та уговорна форма Устава наговестила је и природу БиХ као сложене државе. Она је заправо конфедерација коју чине два ентитета -- Федерација БиХ и Република Српска. То, поред осталог, потврђује веома уска надлежност средишњих органа БиХ. Она обухвата спољну политику, спољнотрговинску политику, царинску политику, монетарну политику, финансирање установа и међународних обавеза БиХ, усељавање, избеглице и азил, спровођење кривичних закона на међународном плану и између ентитета, укључујући и односе са Интерполом, средства за међусобне и међународне комуникације, саобраћај између ентитета и контролу ваздушног саобраћаја. Сва остала, тзв. резидуална надлежност, која није изричито делегирана органима БиХ, припада ентитетима.

Према члану IV овог Устава, Парламентарна скупштина БиХ има два дома: Дом народа и Представнички дом. Први се састоји од 15 делегата, од којих две трећине потичу из Федерације (пет Хрвата и пет Бошњака), а једна трећина из Републике Српске (пет Срба). Хрватске и бошњачке делегате бирају хрватски односно бошњачки делегати у Дому народа Федерације, док делегате из Републике Српске бира Народна скупштина Републике Српске. Девет чланова Дома народа чини кворум, с тим што најмање три бошњачка, три хрватска и три српска делегата морају бити присутна. Представнички дом састоји се од 42 члана, од којих су две трећине изабране на територији Федерације, а једна трећина на територији Републике Српске. Оба дома доносе одлуке већином гласова присутних чланова, а за сваки законодавни акт потребан је пристанак оба дома. Предложена одлука Парламентарне скупштине може се прогласити штетном по виталне интересе бошњачког, хрватског или српског народа већином бошњачких, односно хрватских, односно српских делегата у Дому народа. Оспорену одлуку Дом народа може усвојити само распоређеном већином гласова бошњачких, хрватских и српских делегата који присуствују и гласају.

Сходно члану V Устава, Председништво БиХ чине тројица чланова: један Бошњак и један Хрват, који се непосредно бирају на територији Федерације, и један Србин који се непосредно бира на територији Републике Српске. Уколико није могућна једногласност, одлуке Председништва се доносе већином гласова. Члан Председништва који се противи таквој одлуци може је прогласити штетном по животни интерес ентитета у којем је изабран. Тако се оспорена одлука одмах упућује Народној скупштини Републике Српске, ако је такву изјаву дао члан са њене територије; бошњачким делегатима у Дому народа Федерације, уколико је то учинио члан Бошњак; или хрватским делегатима тог тела, уколико је такву изјаву дао члан Хрват. Ако ту изјаву потврди двотрећинска већина релевантних делегата у року од десет дана пошто им је одлука упућена, оспорена одлука Председништва неће ступити на снагу. Надлежност Председништва обухвата спољне послове, представљање БиХ у међународним и европским организацијама, преговарање и, уз пристанак Парламентарне скупштине, ратификовање уговора БиХ, извршавање одлука Парламентарне скупштине и предлагање, по препоруци Савета министара, годишњег буџета Парламентарној скупштини. Сваки члан Председништва по положају има цивилну контролу над оружаним снагама. Председништво такође именуje председника Савета министара, који ступа на дужност кад га потврди Представнички дом, а председник потом именује одговарајуће министре. Са територије Федерације не може се именовати више од две трећине министара. Председник Савета министара именује заменика сваком министру, који ступа на дужност кад га потврди Представнички дом, с тим да заменик не може припадати истом конститутивном народу којем припада министар.

Велику важност има и члан VI којим се успоставља Уставни суд БиХ. Он има девет чланова, од којих четворицу бира Представнички дом Федерације, два члана Скупштина Републике Српске, док преосталу тројицу бира председник Европског суда за људска права, од којих нико не може бити грађанин БиХ нити било које суседне државе. Захваљујући овој тројици странаца, Уставни суд најчешће доноси одлуке прегласавањем представника два конститутивна народа, тако што тројица странаца чине већину са двојицом Бошњака. Уставни суд решава спорове између ентитета, БиХ и једног или оба ентитета, између установа БиХ и да ли је нека одредба устава или закона неког од ентитета у складу са Уставом БиХ. Уставни суд такође има апелациону јурисдикцију у погледу питања из овог Устава која произађу из пресуде било ког другог суда у БиХ, а било који суд у БиХ може пред Уставним судом поставити питање уставности било ког закона уколико од тога зависи ваљаност пресуде и њене усклађености са Уставом БиХ, Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и њеним протоколима и општим правилима међународног јавног права. У погледу људских права чланом II утврђено је да ће се Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода и њени протоколи непосредно примењивати у БиХ, а да ће њене одредбе имати супрематију у односу на све законе. А Aнексом I прописује се да ће ce још 15 споразума о људским правима примењивати у БиХ. Уставна декларација о људским правима и основним слободама унеколико је проширена Анексом 6 -- Споразумом о људским правима којим се успостављају Комисија за људска права, Омбудсман за људска права и Веће за људска права.

Како је по Дејтонском Уставу БиХ била устројена као лабава конфедерација у којој су ентитети и њихови конститутивни народи имали право вета, многи су закључили, а нарочито моћни страни чиниоци, да БиХ није самоодржива. То је био разлог који је стране господаре БиХ после Дејтонског мировног споразума навео да по сваку цену централизују БиХ смањењем надлежности ентитета. Да би се то постигло коришћена су тзв. бонска овлашћења од децембра 1997. високог представника, којег именује самозвана Међународна конференција о бившој Југославији, која је најпре одржана у Лондону од 26. до 28. VIII 1992, а потом сама себи дала мандат да именује високог представника и надзире примену Д. с. у БиХ. Он је декретом смењивао са положаја непослушне званичнике, нарочито у Републици Српској, и сам доносио многе законе и друге прописе, чиме је далекосежно променио изворну, у Дејтону договорену, поделу надлежности између централне власти БиХ и ентитета. А потом је Уставни суд конвалидирао такве опште и појединачне противуставне акте високог представника. Захваљујући оваквим противуставним актима, Републици Српској, а тиме и муслиманско-хрватској Федерацији, одузето је 68 надлежности које су пренете средишњим органима БиХ, како су то 2011. утврдиле Влада и Скупштина Републике Српске.

Преосталих шест анекса су много мањег значаја. То су Споразум о арбитрирању, Споразум о избеглицама и расељеним лицима, Споразум о Комисији за очување националних споменика, Споразум о оснивању јавних корпорација БиХ, Споразум о цивилном спровођењу мировних решења и Споразум о међународним полицијским снагама.

Један од нерешених спорова насталих у Дејтону било је разграничење у области Брчког. Арбитражни суд чинили су по један арбитар којег је именовала Федерација БиХ односно Република Српска, док је трећег арбитра именовао председник Међународног суда правде. Није било нимало случајно што је за трећег арбитра, који је председавао Арбитражним судом, именован Американац Робертс Б. Овен. Ово спорно питање решавано је у три наврата. Најпре је 14. II 1997. успостављен прелазни међународни надзор над применом Д. с. у области Брчког, а надзор је вршио заменик високог представника за Брчко („супервизор за Брчко"), који је, поред осталог, био овлашћен да доноси обавезујуће прописе и издаје наредбе, који су у случају сукоба са законом имали већу правну снагу. Допунском одлуком од 15. III 1998. режим надзора, успостављен првом одлуком, продужен је, а Супервизор је добио „бонска овлашћења", укључујући и право да смени било ког званичника који, по његовом мишљењу, неадекватно сарађује са њим у примени Д. с. Трећом коначном одлуком од 5. V 1999. успостављен је Брчко Дистрикт БиХ као заједничка својина (тзв. condominium) и Републике Српске и муслиманско-хрватске Федерације. Институционално решење је, међутим, било такво да је Дистрикт заправо трећа јединица у оквиру БиХ, који има своју скупштину, извршни одбор, управника, независан судски и казнени систем, полицију, порезе, па чак и царинску службу, а да ни Република Српска ни Федерација ни на који начин не могу да утичу на његово унутрашње уређење, опште и појединачне акте и решавање кривичних, грађанских и других спорова. Становници Дистрикта имају држављанство оног ентитета за који су се определили и на изборима могу гласати за: а) Скупштину Дистрикта, б) Председништво БиХ и Представнички дом БиХ у оном ентитету чије су држављанство одабрали и в) на изборима који се одржавају у ентитету по избору гласача. Успостављањем овог Дистрикта на територији некадашње општине Брчко, Република Српска је тешко оштећена јер је прекинута територијална веза између њеног источног и западног дела.

ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић, В. Лукић, Документи Дејтон-Париз, Бл 1999.

К. Чавошки