ДЕДИНАЦ, Милан

ДЕДИНАЦ, Милан, песник, критичар (Крагујевац, 27. IX 1902 -- Опатија, 26. IX 1966). Убрзо по рођењу прешао са породицом у Београд где завршава основну школу и први разред гимназије. За време I светског рата са другом српском децом евакуисан у Француску. Након повратка у земљу матурирао и завршио француски језик и упоредну књижевност на Београдском универзитету (1927). Прву песму, „Моћ простора", објављује 1921. у загребачком часопису Критика у којем се представила београдска модернистичка група Алфа. Са Марком Ристићем и Душаном Тимотијевићем 1922. покреће часопис Путеви, а 1924. учествује у оснивању часописа Сведочанства. Постаје члан Редакције Политике најпре као позоришни критичар, потом дописник из Париза (1929--1930) и уредник (1931--1941). Од 1930. члан је покрета надреалиста, објављује текстове у публикацијама Немогуће и Надрелаизам данас и овде. У II светском рату заробљен као војник, био у немачким логорима у Сагану и Герлицу, одакле је због болести пуштен 1943. Након рата први је главни уредник Политике, а заједно са Јованом Поповићем покренуо Књижевне новине (1948). Саветник је за културу југословенске амбасаде у Паризу (1949--1953), потом управник Југословенског драмског позоришта 1959--1963. Најизразитији лирик међу надреалистима, у раним песмама полази од флуидних емоционалних стања развијајући музикалност слободног стиха и префињену поетску имагинацију. Поступак лирске дематеријализације наставља се у поеми Јавна птица (Бг 1926), у једном од најзначајнијих надреалитичких остварења, поводом којег је Марко Ристић написао утицајни програмски текст „Објава поезије". Поема, чији су саставни део и уметничке фотомонтаже, одвија се у сложеном међуодносу кључних дијалектичких парова који обележавају Д. стваралаштво: поетски и прозни израз, сан и јава, интимно и јавно, уметничко и документарно. Мотив жене--птице окупља сложена значења у распону од митског до еротског и симболично се повезује са самим процесом писања. Поема Један човек на прозору (Бг 1937), инспирисана разорном кошавом која је опустошила Београд априла исте године, представља заокрет ка испољавању песничке имагинације која сада полази од документарног упоришта. Посматрајући олују иза затвореног прозора, лирски субјект се постепено одваја из безбедног окружења и урања у спољашња збивања жудећи за сусретима и за предавањем властитог бића другима. Ситуација човека у невремену, али овога пута историјском, тема је збирке Песме из дневника заробљеника број 60211 (Бг 1947) засноване на искуству рата и логорског страдања. У распону од сурове материјалне стварности до меланхоличних расположења, у мешавини поетске прозе и стихова, развија се чежња за слободом и отаџбином. Целокупну дотадашњу поезију Д. је објединио у књизи Од немила до недрага (Бг 1957), придодајући и нове лирске циклусе. То је јединствено поетско-есејистичко дело у српској књижевности у којем аутор промишља и коментарише свој креативни процес, евоцира прошлост и улази у имагинарни дијалог са песницима који су на њега утицали (А. Рембо, Р. Петровић). Приређујући своје песме по фазама и хронолошком редоследу, Д. је уобличио интимну, животну и уметничку драму, дубоко верујући да је песма неодвојива од стваралачког процеса и животних околности у којима је настала. Предговор и уводне речи које претходе сваком песничком циклусу, писани су као поетска проза у којој се смењују мемоарски, аутопоетички и есејистички делови. Низ уметничких фотографија и цртежа чине да се ово мултимедијално дело може читати као надреалистички лирски роман. Последњи циклус ове књиге („И зрака и мрака препуне су зене") представља песничке огледе са путовања по Црној Гори и открива Д. као песника путописне инспирације. То је поезија испуњена светлошћу, сунцем и небеским пространствима, прожета жељом за стапањем са природом и нестајањем у прозрачним висинама. Из тог осећања настала је и једна од најлепших песама, „Ноћ дужа од снова", која насловом, кључним сликама и шеснаестерцем са укрштеним римама упућује на Његошеву „Ноћ скупља вијека". Микрокосмичка светлост која тиња у песниковом бићу осветљава мрак и даје нови смисао смрти као црном двојнику сунца. Као величанствена завршница целовитог лирског опуса ова песма потврђује позног Д. као песника укорењеног у традицију српског метафизичког песништва. Д. је био утицајни позоришни критичар (Позоришне хронике, Бг 1950). Превео је Расинову Федру, приредио издање песама Бранка Радичевића (Руковет, Н. Сад -- Бг 1963), заједно са М. Ристићем покренуо објављивање дела Р. Петровића. Написао сценарио за филм о сликару Милу Милуновићу. Добитник Октобарске, Седмојулске и Змајеве награде. У Музеју савремeне уметности постоји легат Д. и његове супруге Радмиле Бунушевац са преко четрдесет дела српске и светcке уметности.

ДЕЛА: Позив на путовање, Бг 1965; Ноћ дужа од снова, Н. Сад -- Бг 1972; Сабране песме, Бг 1981; Мало воде на длану, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Матић, Анина балска хаљина, Бг 1956; М. Ристић, Присуства, Бг 1966; Н. Петковић, Артикулација песме, Сар. 1972; Р. Вучковић, Књижевне анализе, Сар. 1972; Р. Петровић, Есеји и чланци, Бг 1974; Р. Константиновић, Биће и језик II, Бг 1983; С. Јаћимовић, С. Шеатовић Димитријевић, Поезија и поетика Милана Дединца, зборник радова, Бг 2014.

П. Петровић