ДЕДЕ ЈАНКОВИЋ, Илија

ДЕДЕ ЈАНКОВИЋ, Илија, гроф, јавни радник, писац (Задар, 26. VII 1818 -- Трст, 2. III 1874). Потиче из котарске сердарске породице Митровића--Јанковића, једне од најстаријих и најчувенијих у Далмацији, те последњи директан мушки наследник Стојана Јанковића, српског ускочког јунака и носилац млетачке племићке титуле (conte). Син Јелене Јанковић и пуковника Теодора Деде. Гимназију је завршио у Задру, дипломирао је право у Падови и био један од најобразованијих Срба свога времена. Пропутовао је већи део Европе и био омиљен у високим круговима у Русији и Црној Гори. По окончању образовања посветио се породичној економији на поседу у Исламу, као и националнополитичком и књижевно-преводилачком раду. Активно је деловао у Народној странци убрзо по њеном оснивању 60-их година XIX в. залажући се за јединство Срба и Хрвата и народни препород јужнословенских народа. После цепања странке изазваног националном поделом, од 1872. је као гласоноша народњака и далматинских Срба и идејни зачетник модерне српске мисли у Далмацији, радио на оснивању и снажењу српске странке и изградњи српских националних институција. Ватрени славенофил, истовремено борац за интересе Срба у Далмацији, учествовао је као делегат на Словенској етнографској изложби у Москви 1867, где је својом појавом и ношњом изазвао праву сензацију. Потакнут тим скупом написао је дела Први словенски састанак и Русија и Европа (1872), која су остала необјављена а током времена су изгубљена. У рукопису је сачувано његово драмско приказивање Сирото девојче (1867). Због својих народњачких, панславистичких и пројугословенских погледа, као и истакнуте улоге на конгресу у Москви, до краја живота налазио се под непрекидном присмотром аустроугаске полиције. Франкофил, широке културе, познавалац више језика, преводио је с италијанског, француског и руског. Расправљао је о политичким питањима и био у преписци с више истакнутих личности свога времена. Писао је песме на српском и италијанском, путописе, културолошке и филозофске расправе, прилоге о економији на селу, пригодне говоре, рецепте за јела и пића. Његови радови садрже педагошку ноту, одишу романтичарским духом, сентименталним и родољубивим расположењем. Писао је у часопису Матице далматинске Народни коледар, у Милетићевој Застави, Гласу Црногорца, тршћанском Ћитадину. Помагао је многе далматинске народњачке и српске активности, заводе и новине. Био је члан прве управе Народне читаонице у Задру 1862. Умро је после дуге и тешке болести. Тело му је балсамовано и сахрањено у породичној гробници у Цркви Св. Ђорђа у Исламу Грчком. Посмртно слово одржао му је Симо Матавуљ, његов секретар током учитељевања у Исламу Грчком, којег је учио француски и упознавао с италијанском и француском литературом из богате породичне библиотеке.

ДЕЛА: Русиа года 1850, Задар 1856; „Путовање у Русију преко Њемачке и Балтичког мора године 1859", Народни коледар, Задар III 1865; „Поучни чланци", Народни кoледар, IV, 1866, 3; Пучко господарство, V, 1867.

ЛИТЕРАТУРА: С. Матавуљ, „Говор при погребу И. Грофа Јанковића у домаћој капели", Народни лист, 1874, XIII, 24; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Зг 1904; Г. Новак, „Политичке прилике у Далмацији 1862--1865", Радови Института ЈАЗУ у Зaдру, Зг, 1958/59, 4--5; Д. Пленча, Kнинска ратна времена 1850--1946, Зг 1986; Г. Добрашиновић, Симо Матавуљ (1852--1908), Бг 2003; М. Савић, Илијa Деде Јанковић: прилози за биографију, Зг 2003.

П. В. Крестић