ДЕЧЈЕ ИГРЕ и ИГРАЧКЕ
ДЕЧЈЕ ИГРЕ и ИГРАЧКЕ, основни појмови којима се одређују активност и комуникација деце у процесу одрастања. Дечје игре су друштвена активност помоћу које дете спознаје вредности и законитости своје, али и других култура. Деци су игре и играчке потребне за нормални развој и социјализацију. Играчке су материјални предмети и објекти првог дечјег власништва који служе деци за игру. Могу бити домаће, занатске, мануфактурне и фабричке израде. Игре и играчке зависе од друштва и културе у којој настају и у којој се развијају. Позната је изрека: „Кажи ми чиме се играш и коју игру играш па ћу ти рећи ко си". Од XIX в. више се обраћа пажња на значај и природу дечјих игара. Сматрало се да су игре вежбе за одрастање и живот у заједници. Oдликује их слободан чин који се налази изван процеса задовољавања прохтева и потреба, јер је дечја игра сама по себи циљ, није продуктивна и изводи се према правилима, а неизвесна је према исходу. Фиктивна је у односу према спољњем свету и ограничена у времену и простору. Подразумева се анонимност аутора игара, усмено се преносе у комуникацији између деце, јавно се изводе, претежно су колективне што изражава групни идентитет деце. Утичу на креативно испољавање у тренутном прилагођавању ситуације и простора, поседују процес увођења нових и трансформација старих садржаја. Игре могу бити средство у социјализацији деце и помоћ код лакшег укључивања детета у заједницу. 
Могу се поделити на традиционалне и савремене, зависно од карактера и актуелних нових образаца игара. Према карактеру, специфичности и сходно научним дисциплинама које их проучавају, могу се разврставати на више начина: према средини где се играју -- на градске и сеоске; по унутрашњем и спољном простору; по полу и узрасту; по броју деце; са реквизитима и без њих; са вербалним и невербалним садржајем. Могу бити подељене на игре с певањем, игрe с предметима (играчкама), игре опонашања. Деле се и на игре с лоптом, игре уз музику; функционалне игре, игре маште или игре улога, игре са готовим правилима, конструкторске игре, игре имитације, игре такмичења. Игре имитације или игре улога тј. симболичке игре настају из датих друштвених услова у којима деца одрастају а заједнички именитељ им је машта и спретност у претварању реалних ситуација „света одраслих" у „дечји свет". Такмичарске или агоналне игре својим садржајем наговештавају потребу престижа појединца и група у колективу. Поседују унапред одређена правила, текстуални садржај и реквизите. Одликују се и променљивошћу улога -- губитник у следећем кругу може бити победник и обрнуто.
Традиционалне дечје игре најчешће су се преносиле из генерације у генерацију. Игре „коларићу-панићу", „ласте, проласте", „вишњица", „тапша лапша", „иде мајка с колодвора" („с колом двору"), „јелечкиње, барјачкиње", „јежоле, вражоле", „паун пасе" произишле су из некадашњих покладних и свадбених обредних игара чија су значења била обојена магијско-религијским садржајима важним за заједнице. Савремене дечје игре подразумевају игре осмишљене технолошким иновацијама и савременим помагалима. Деца за игру користе таблете, компјутере и мобилне телефоне. С новим добом, машта и креативност деце су спутане јер им је понуђено много различитих шематизованих игара па се не ангажују у организацији игре и забаве. Теме у готовим играма су веома разноврсне, утилитарне и понеке често агресивне.
Играчке се могу разврстати према полу и узрасту детета, према врсти материјала од којег су направљене (дрво, хартија, порцелан, папир-маше, сребро, вуна, тканина, гума, каучук, пластика, гипс), према облику и намени за игру итд. Често се појављују као наслеђе из прошлости материјалног света које нас окружује, али које је у процесу развоја цивилизације изгубило своју првобитну функцију у свету одраслих. Тако на пример, лук и стрела, праћка и дуваљка преживели су као играчке тамо где су замењени савременијим оружјем. Маска, некад свети предмет, преласком на ниво играчке достигла је једну од водећих промена у историји развоја друштва; фудбал омиљен предмет у игри -- некад је представљао вођење битке за задобијање сунчеве снаге; дечји змај у Европи крајем XVIII в. постаје играчка, али је на Далеком истоку представљао спољашњу душу његовог власника на земљи; љуљашка је потекла из религиозних обреда за изазивање кише и постизања плодности природе у којима се веровало да њен пут везује небо и земљу.
Прве играчке биле су прикладни објекти нађени у природи -- каменчићи, дрвени штапови, шкољке, песак, цвеће, разноврсно семење и плодови. У време интензивне керамичке производње јављају се минијатурни предмети за игру по узору на предмете које користе одрасли (нпр. колекција минијатурних керамичких посуда винчанске епохе у Музеју Војводине у Новом Саду). 
Касније, у XVIII и XIX в., кућице за лутке и хаљине на луткама заправо су биле макете и узорци по којима су настајали стварни објекти. Старији укућани су правили играчке деци од расположивог материјала попут жице, дрвета, текстила, коже и др., имитирајући предмете из свакодневног живота (колица, лутке у ношњама, шпорет, кревет). Деца на селу су правила сама једноставне играчке од хартије, дрвета, кукурузовине, шапурика. Развојем занатства, мануфактуре а потом и индустрије играчака („Пертини", „Беопласт", „Едуко" и др.), развија се и тржиште у Србији. Одређен тип играчака, посебно фолклорног карактера, купованих на вашарима поседује велику сличност у изради у свим културама света. 
Играчке су одсликавале и друштвени статус породица. Чување играчака је селективни процес и утиче на чување породичног идентитета. У прошлости су играчке поклањане деци у време празника.
Савремене играчке су масовне производње, махом направљене од јефтинијег материјала (најчешће пластике), прате све стадијуме технолошког напретка -- увођење даљинских команди и других светлосних ефеката, успостављају на додир комуникацију с дететом (песма, музика, звуци) и сл., а намењене су деци оба пола. До промене понашања према играчкама долази с технолошким развојем, масовном производњом у XX в. Одређени типови играчака (лутке, аутомобили, железнице и сл.) постају и предмети сакупљања одраслих па се стварају, размењују и продају на тржишту колекционара.
ЛИТЕРАТУРА: Т. Ђорђевић, Српске народне игре, Бг 1907; Ј. Миодраговић, Народна педагогија у Срба или како народ наш подиже пород свој, Бг 1914; Р. Кајоа, Игре и људи, Бг 1965; И. Ивић, „Традиционалне дечје игре и савремена деца", Расковник, 1988, 14; Ф. Аријес, Векови детињства, Бг 1989; В. Марјановић, „Играчке и нешто више", у: Група аутора, Дечје играчке Змајевог доба, Н. Сад 1993; Традиционалне дечје игре у Војводини, Н. Сад 2005; В. Душковић, Колекција лутака, Бг 2010; В. Марјановић, „Детињство, културни образац Срба у светлу етнолошких истраживања", у: Група аутора, Музеј детињства, Чачак 2013.
Весна Марјановић
*Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије (2021)