ДЕЧАНСКО ПИТАЊЕ

ДЕЧАНСКО ПИТАЊЕ, проблем управе над чувеним српским манастиром Високи Дечани почетком ХХ в. Управа је крајем 1902, због сталних претњи и опасности од стране метохијских Арбанаса, поверена руским монасима келије Св. Јована Златоустог са Свете Горе на основу споразума рашко-призренског митрополита Никифора (Перића) са представником келије јеромонахом Арсенијем (старешине Арсеније, Кирило, Варсонофије). У српском народу и у целом православном свету, али не само међу православнима, манастир је привлачио пажњу култом Св. Стефана Дечанског и веровањем у исцелитељску моћ светих моштију. Током векова османске власти манастир је успео да преброди сва искушења да би током XIX в. био изложен необузданом насиљу и терору новопридошлих Арбанаса у плодне равнице Метохије. О томе уверљиво говори наслов књиге Плач Старе Србије архимандрита Хаџи Серафима Ристића (Земун 1864). Поред разних видова насиља (напади на манастир, пљачке, убиства, отимање земље и други видови терора), после Кримског рата (1853--1856) и снажног политичког, културног и верског продора западних сила на Балкан претила је опасност да Високи Дечани постану средиште римокатоличког деловања у централним областима Балкана. У инструкцији првом руском конзулу у Скадру Алексеју Сученкову од 19. V 1857. писало је, поред осталог, да „аустријски и француски вицеконзули настоје да истисну православне монахе из древног Дечанског манастира" и да га „претворе у центар римокатоличке пропаганде". Истог мишљења био је и дечански архимандрит Серафим. Управо стога је бивши руски генерални конзул у Дубровнику Петар Стремоухов, каснији дугогодишњи директор Азијског департмана Министарства иностраних дела Русије, Сученкову препоручио да обрати посебну пажњу „на древни православни манастир Дечане". Прилике су се још више погоршале после Берлинског конгреса и стварања Албанске лиге у организацији Порте и аустроугарске и британске дипломатије.

Сви ови разлози утицали су да рашко-призренски митрополит Никифор крајем 1902. потпише споразум којим се управа поверава руским калуђерима. Митрополит је веровао да ће присуство руских калуђера допринети смањењу напада Арбанаса на манастир Дечани и на метохијске Србе. Споразум је имао 9 тачака: митрополит даје игуману и братији манастир са покретном и непокретном имовином; игуман нема право без споразума са митрополитом, црквеном општином и братијом да продаје, поклања или залаже покретна и непокретна добра манастира; игуман не сме правити дугове и не сме трошити за један посао више од 10 турских лира; игуман такође не сме чинити веће поправке у манастиру; игуман има право да прима у братство разна лица али не може пострићи нити удаљити монахе без претходног благослова и одобрења митрополита; митрополит штити и представља манастир пред турским властима; митрополит на предлог игумана поставља и рукополаже ђаконе и јеромонахе; 20% чистог прихода манастир уступа црквеној општини или на друге ствари које митрополит предложи; контролисање прихода и расхода врши се у јануару сваке године; митрополит може наредити преглед и у другим приликама. У пракси су се током наредних година појавили велики неспоразуми између руских монаха и митрополита Никифора, у чије решавање су се умешале српска и руска дипломатија и владе обе земље. Српска страна је сматрала да је требало ограничити број монаха и време боравка. Показало се да је основни разлог доласка руских монаха из Свете Горе била намера да њихова келија Св. Јована Златоустог добије статус скита, а сама келија је била потчињена манастиру Хиландару, без чије сагласности у складу са канонским правом келиоти нису могли склапати споразум о преузимању манастира Дечани. Питање руске управе над Дечанима довело је до политичких подела у локалном српском становништву на присталице „руске" и „српске" странке. Руским калуђерима се замерало да не раде довољно на васпитавању и припреми српског монаштва у Дечанима и Старој Србији, да несавесно воде финансије и да у самом манастиру намећу строга светогорска монашка правила. Говорило се и о „русификацији пећке нахије". Питање је добило велик одјек у српској штампи, нарочито проаустријске оријентације, али и у српској јавности, постало је предмет међустраначких обрачуна. Српска дипломатија је настојала да поново уведе српску управу. Руска дипломатија, нарочито призренски вицеконзул Тухолка, стајала је иза руских калуђера, док су водеће српске личности, као што су Стојан Новаковић, Милован Миловановић и Никола Пашић, настојали да се нађе решење које не би ишло на уштрб вишим интересима и традиционалном пријатељству два народа. Пашић је био за то да руски калуђери остану у манастиру, али је сматрао да уговор између келиота и митрополита не може имати „правне и каноничке вредности". Преовладале су мудрост и разборитост водећих личности руске и српске дипломатије које нису дозволиле да један локални неспоразум и јаке речи и страсти са обе стране доведу у питање виши интерес, у првом реду важну подршку царске Русије заштити српског народа у Старој Србији. Пошто су Дечани после Првог балканског рата припали Црној Гори, Д. п. више није било у надлежности званичне Србије него под заштитом црногорских власти. Почетком 1916. руски калуђери су интернирани у аустроугарски логор у Мађарској. После 1917. питање је изгубило пређашњи значај. Дечани су до ослобођења 1918. били напуштен манастир, без калуђера, коришћен од стране Аустријанаца као војни магацин.

Извор: Архив внешней политики Российской империи, Москва, Посольство в Константинополе.

литература: Ј. М. Јовановић, Дечанско питање, Бг 1910; Л. Нинковић, Братство Лавре Високих Дечана, Пећ 1927; М. М. Ракић, Конзулска писма 1905--1911, Бг 1985; Д. Т. Батаковић, Дечанско питање, Бг 1989.

С. Терзић