ДЕБРЦ

ДЕБРЦ, село у Посавини, на путу Обреновац--Шабац, где се од њега одваја пут за Уб. Око 14 км источно од Д. је општинско средиште Владимирци. Насеље је компактно и формирано дуж два пута на око 140 м н.в. Има радијалан распоред улица. Помиње се од 1284, а касније у XV и свим потоњим вековима. Редовно је било мало насеље, као нпр. 1788. када је имало само три куће. Почетком XIX в. дошло је до досељавања становништва из Херцеговине, Баната, Мачве и Црне Горе чиме је популација знатно увећана, па је 1921. његов статистички круг имао 1.108 становника, од којих су сви били Срби. Три године касније Д. добија статус варошице. Број становника растао је до пред крај XX в. (1981. 921 лицe), када почиње депопулација. Године 2011. било је 809 становника, од којих 91,5% Срба, а 6,8% Рома. Пољопривреда је ангажовала 27,6%, а прерађивачка индустрија 21,5% економски активног становништва. Неаграрно становништво радило је највећим бројем у околним градовима. У селу се налазе православна црква, основна школа, месна канцеларија која ради за шест околних села, амбуланта, пошта и пољопривредно добро са млином, силосом и фабриком сточне хране.

Д. Р. Гатарић

Средњовековни град, трг и двор Д. налазили су се на десној обале реке Саве, приближно на средини између Шапца и Обреновца, где и данас постоји истоимено насеље. Под српском влашћу налазио се од 1284. и у њему је био смештен двор краља Стефана Драгутина (1282--1316), након што се повукао са српског престола (1282). Иако је од угарског краља Ладислава IV (1272--1290), када и Д., поред осталог добио и Београд, као веће и значајније насеље, судећи према изворним подацима, краљ Драгутин је чешће боравио у свом „славном двору" у Д. Овде је примао посланства од свога брата краља Стефана Уроша II Милутина (1282--1321), са Свете Горе, „од других, околних народа и далеких крајева". После смрти краља Драгутина 1316. Д. је враћен под угарску власт. Непуних девет деценија касније, 1403/04, деспот Стефан Лазаревић (1402--1427) након споразума и успостављања вазалних односа према угарском краљу Жигмунду Луксембуршком, између осталог добио је и Д. Уз многе друге поседе Ђурађ Бранковић (1427--1456, деспот од 1429) трг Д. у Мачви и панађур о Празнику Светог Пантелејмона (27. јула) потврдио је као „вечну баштину" великом челнику Радичу (1428/29), који их је држао још за живота деспота Стефана. Под српском влашћу Д. је остао све до коначног пада српске државе под власт Турака (1459).

Д. Јечменица

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Бг 1912; Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, прев. Л. Мирковић, Бг 1935.

ЛИТЕРАТУРА: А. Дероко, Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Бг 1950; М. Спремић, „Деспот Ђурађ Бранковић и Мачванска бановина", ИЧ, 1976, 23; М. Благојевић, „Насеља у Мачви и питања српскоугарске границе", у: Ваљево -- постанак и успон градског средишта, Ва 1994; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.