ДАВИДОВИЋ, Љубомир

ДАВИДОВИЋ, Љубомир, професор, политичар, председник владе (Влашко Поље, 12. XII 1863 -- Београд, 19. II 1940). Диплому природних наука стекао на Великој школи 1885, пред сам почетак српско-бугарског рата. Чим је рат завршен, отпочео је успешну наставничку и радну каријеру, током које је био професор у Ужицу, Крушевцу и Београду, директор гимназије у Врању, секретар Министарства просвете, уредник Просветног гласника и Дела. Упоредо с тим, одвијало се и његово учешће у националном и политичком раду. Већ је из Врања 1894. протестовао због укидања демократског устава из 1888, а истих година укључио се у активности око ослобађања Јужне Србије (Македоније). Као члан Радикалне странке, у Врању је први пут 1901. изабран за народног посланика. У годинама које су следиле његово политичко деловање било је све израженије. Приликом цепања Радикалне странке приклонио се начелнијим и борбенијим млађим интелектуалцима окупљеним око Љубомира Стојановића, Јаше Продановића, Љубомира Живковића и др., са којима је 1902. основао Самосталну радикалну странку. Одвојивши се од својих старијих партијских другова не толико на питањима политичког програма колико политичког морала, самосталци су се прогласили „моралном жандармеријом", желећи да политички живот у Србији очисте од корупције, неначелности и опортунизма. Из тих су разлога 1903. и подржали смену на српском престолу, а сам Д. се налазио у скупштинској делегацији која је отпутовала у Женеву да на њега позове кнеза Петра Карађорђевића. Сећајући се тих догађаја, није порицао суровост обрачуна са краљевским паром Обреновић, али је додавао да су у време владавине краља Петра становници Србије од поданика постали грађани. Године 1904. постао је први пут министар просвете, а 1905. и председник Народне скупштине. Европска политичка јавност упознала га је 1909, у време одржавања Фридјунговог процеса у Бечу, на којем се добровољно појавио као сведок, бранећи Краљевину Србију од оптужби за помагање револуционарног и националног рада у Аустроугарској. То су биле године у којима је био један од организатора четничке акције у Македонији и стални помагач Народне одбране. Истовремено, од 1910. до 1914. био је и председник Београдске општине. Сви акти градске управе, донети током тог мандата, стављани су, по његовој жељи, на увид јавности, а када је у Београду започело мењање старе турске калдрме, Београђане је питао одобравају ли закључење зајма за обављање тог подухвата. Постављено питање било је у духу принципијелног демократизма Самосталне радикалне странке, чији је шеф постао 1912.

По избијању I светског рата, Д. се, у зрелим годинама, јавио на војну дужност, да би у новембру 1914. ушао у ратни кабинет Николе Пашића као министар просвете и вера. На тој дужности највише је пажње посвећивао збрињавању избеглих ђака и студената, покушавајући да им спасе животе и осигура наставак школовања. Оставку је дао у јуну 1917, у време Солунског процеса, заједно са својим личним и партијским пријатељем Милорадом Драшковићем, не пристајући на одлуку о погубљењу пуковника Драгутина Димитријевића Аписа и његових сарадника. У владу се вратио почетком новембра 1918, у исти ресор, који је -- сада већ у првој југословенској држави, задржао до августа наредне године. Тада је први пут постао председник владе, остајући на том месту до фебруара 1920. Исте је године, од маја до августа, био и министар унутрашњих дела, а потом поново председник владе од јула до новембра 1924. Министарска задужења прихватао је као шеф Југословенске демократске странке, којој су самостални радикали приступили приликом њеног оснивања 1919. и која је тада била најдоследнија у одбрани унитаристичко-централистичких погледа на проблем државног уређења. Само годину дана после изгласавања Видовданског устава (1921) којим су таква начела озакоњена, Д. је са делом својих сарадника из бивше Самосталне радикалне странке увидео да пронађено решење није најсрећније, те да би инсистирање на њему са једне стране, а отпор Хрвата са друге, могли довести до тежих националних и покрајинских сукоба. Наредне две године (1922--1924) Демократска странка је водила унутарпартијски спор на питању ревизије Устава, током којег је Д. подржао све акције које су заговарале политички компромис, укључујући и тзв. Покрет јавних радника, чије су манифестације биле конференција на Илиџи у јуну 1922. и Конгрес интелектуалаца, одржан у Загребу септембра исте године. Политичко неслагање демократа окончано је издвајањем групе Светозара Прибићевића у Самосталну демократску странку, насупрот којој је Д. са остатком чланова и присталица продужио политику уважавања хрватских захтева, пружајући, први од српских политичара, руку помирења Стјепану Радићу, вођи хрватске националне и политичке опозиције.

Најплодније његово доба наступило је по проглашењу личне владавине краља Александра Карађорђевића у јануару 1929. Српске грађанске странке су у то време у својим редовима имале бољих говорника, сјајнијих писаца и образованијих страначких првака, али је Д. био први човек не само своје политичке партије, него и Удружене опозиције, неформалног савеза Демократске, Радикалне и Земљорадничке странке. Легендарно лично поштење, непоколебљива оданост начелима демократије, због које је називан њеним „маршалом", добра воља да се политички и међунационални спорови, нарочито српско-хрватски, реше уз задовољење свих, брига за „малог човека" и старање о држави на један постојан начин доброг српског домаћина донели су му углед, популарност и поверење какво није имао ниједан од српских политичара. Не само да је Демократска странка имала у његовом моралном и политичком ауторитету огроман партијски капитал, него се иза тог имена често крило све што је у Србији напредно и демократски мислило. Ни студентске демонстрације нису се могле замислити без клицања том честитом старцу, који је за све био „чика Љуба". Присталице је звао у демократију, а не у Демократску странку, саветујући их да увек „иду у лево" и да никад страначке интересе не стављају изнад државних и националних. Последње године живота, стално у опозицији, приклањајући се федерализму и подели државе на четири шира „самовладања", организована око Београда, Загреба, Љубљане и Сарајева, посветио је покушајима да српски и хрватски политички представници постигну споразум и очувају државну целину. И сам несрећни отац, чији је син јединац погинуо у I светском рату, тежио је очувању Југославије, вреднујући је превеликим бројем жртава које су јој претходиле, али и осећањем да она даје гаранције за безбедност и развитак свих народа унутар њених граница. Умро је, међутим, у времену у којем је сам био погођен стварањем Бановине Хрватске (1939), док се трагедија земље већ назирала. Можда је и због тога био ожаљен као мало који други српски политичар. Савременици су сматрали да је са њим нестајала и стара Краљевина Србија, она која је својим патријархалним демократизмом, снагом и здравим националним осећањем изнела балканске и I светски рат.

ДЕЛА: „Моја чиновничка каријера и моје прво министровање", Правда, 21. II 1940; „Село отаџбини. Приликом десетогодишњице Милорада Драшковића", у: Споменица Љубомира М. Давидовића, Бг 1940.

ИЗВОРИ: И. Рибар, Политички записи, I--IV, Бг 1948--1952; С. Прибићевић, Диктатура краља Александра, Бг 1952; Д. Смиљанић, Сећања на једну диктатуру, Бг 1960; И. Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Буенос Аирес 1961; Д. Јовановић, Људи, људи..., Медаљони 46 умрлих савременика са фотографијама, Бг 1975; Ж. Аврамовски (прир.), Британци о Краљевини Југославији. Годишњи извештаји Британског посланства у Београду 1921--1938, 1--2, Бг--Зг 1986; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам. Идеје и стварност. Тематска збирка докумената, 1 (1914--1943), Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: В. Дворниковић, Карактерологија Југословена, Бг 1938; Споменица Љубомира М. Давидовића, Бг 1940; Т. Стојков, Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929--1935, Бг 1969; Б. Глигоријевић, Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Бг 1970; Љ. Бобан, Мачек и политика Хрватске сељачке странке 1928--1941, 1--2, Зг 1974; Б. Глигоријевић, Парламент и политичке странке у Југославији (1919--1929), Бг 1979; М. Радојевић, Удружена опозиција 1935--1939, Бг 1994; Ђ. Ђ. Станковић, Никола Пашић и Хрвати (1918--1923), Бг 1995; Д. Ђорђевић, Портрети из новије српске историје, Бг 1997; М. Радојевић, Научник и политика. Политичка биографија Божидара В. Марковића (1874--1946), Бг 2007.

М. Радојевић