ДАВИДОВИЋ,

ДАВИДОВИЋ, Димитрије, новинар, дипломата, министар (Земун, 23. X 1789 -- Смедеревo, 25. III 1838). Основну школу похађао у Земуну, а гимназију у Сремским Карловцима. Из школе је избачен зато што је у једном саставу исмевао митрополита и калуђере. У Кежмарку и Пешти завршио је више разреде гимназије (философију). У Пешти је студирао медицину и после треће године (1811) прешао у Беч. После четврте године напустио је студије и заједно с Димитријем Фрушићем, студентом медицине, августа 1813. у Бечу покренуо Новине сербске из царствујушчега града Виене. У време одржавања Бечког конгреса са Фрушићем је саветима помагао проти Матији Ненадовићу, архимандриту Мелентију Никшићу и пуковнику Сави Живановићу, који су били главни представници тежњи српског народа пред европским монарсима, државницима и дипломатама. После Бечког конгреса успоставили су добре односе са Јосифом Добровским и Јернејем Копитаром. Њихове новине су тада, у условима строге цензуре, неговале словенску солидарност. Од средине 1816. без Фрушића је издавао и уређивао Новине. Те године доспео је у затвор због „дрског начина писања против Угарске дворске канцеларије". За сараднике листа придобио је више угледних имена српске књижевности (Вука Караџића, Саву Мркаља, Лукијана Мушицког, Јована Берића, Јоакима Вујића и др.). Стога што је Новине издавао Вуковим језиком и правописом, што је објављивао текстове који нису одговарали врху Српске цркве, на чијем челу се налазио митрополит Стратимировић, црквена јерархија била је незадовољна њиме и његовим листом, па је својим ставом утицала на читаоце да отказују претплату. Од 1815. до краја 1821, изузимајући само 1817, издавао је и један Забавник годишње, у којем је највише било његових текстова. Забавником је хтео да васпитава читаоце, да негује српска национална осећања и словенске тежње.

Кад су Новине 1816. запале у финансијске тешкоће, кнез Милош му је поклонио 100 дуката. С намером да осигура издавање Новина, пошто је претходно завршио штампарски занат, купио је 1819. штампарију. Међутим, послови са штампаријом су му пропали па је запао у дуг од 30.000 форинти. Под сталним притиском насртљивих поверилаца, изгубивши наду у успех, заморен и разочаран радом а огорчен на читаву политику Аустрије према српским поданицима, одлучио је да напусти Аустрију и да се у њу никад више не врати. Посредством проте Матије Ненадовића, који је био један од његових најпознатијих сакупљача претплатника, обезбедио је службу у Србији, у коју је прешао новембра 1821. Чим су за то сазнале аустријске власти, покренуле су против њега истрагу, чији је крајњи исход био затварање штампарије и налог министра Седлницког издат марта 1822. о обустави Новина. За заслуге које је стекао на пољу језика и књижевности издајући Новине и Забавник Краковско учено друштво изабрало га је 1820. за свог дописног члана, али му власт није дозволила да тај избор и прихвати.

Када је прешао у Србију, кратко време био је писар код Јеврема Обреновића у Шапцу, а затим је прешао у Крагујевац и био секретар кнеза Милоша. Код кнеза се залагао да српско „правитељство" посвети већу пажњу школама, школским програмима и просвећивању народа. У три наврата био је члан српске депутације која је боравила у Цариграду и тамо се изборила за хатишерифе из 1830. и 1833. Показао се као упоран, способан и успешан дипломата. Признање за то одао му је и руски цар Никола I доделивши му Орден Св. Владимира IV реда. Кад су у првој половини 1834. основана „попечитељства", кнез Милош га је именовао за попечитеља иностраних дела. После Милетине буне 1835. поверио му је израду устава који је прихваћен на Сретење исте године. Устав је израдио по угледу на слободоумне уставе Швајцарске и Белгије, а по општим начелима био је прожет либерално-демократским духом. По проглашењу Устава постао је министар унутрашњих дела, а управљао је и Министарством просвете. Сретењски устав није био дугог века -- укинут је на захтев Порте, Русије и Аустрије после месец дана зато што је оцењен као претерано слободоуман и опасан по суседе. Кнезу је с више страна замерено што је писање Устава поверио Д., човеку који је од неистомишљеника означен као идеалиста и занесењак. Кнез се љутио на њега што је такав Устав написао, што га је одштампао у много примерака и што је све друге одлуке и прописе објављивао у Новинама сербским, чији је био и уредник од јануара 1834, када су оне почеле да излазе. Казнио га је тако што му је марта 1835. одузео уређивање Новина сербских, а маја удаљио од свих послова које је дотле обављао. После тога напустио је Крагујевац и уживајући пуну пензију настанио се у Смедереву, где је купио имање и почео да гради кућу. Умро је непуне три године касније. Сахрањен је у Смедереву чело олтара Горње цркве, а на споменику, по његовој жељи, налази се запис „Димитрије Давидовић, сав Србин". Припадао је најученијем делу српског народа. Поред српског знао је немачки, француски и латински, делимично и руски језик. Уз шест књига Забавника, које је штампао у Бечу, објавио је још три Забавника у Србији. У Летопису Матице српске за 1828. дао је опис манастира Жиче. Бавио се превођењем с немачког и француског језика.

ДЕЛА: ДѢянія къ исторіи србскога народа, Вїєна 1821; ДѢла: Кньига I. Исторія народа србскогь, Вієна 1821; Животь Кара-Ђорђа Петровића, врховногь вожда Србскогь, Бг 1848.

ЛИТЕРАТУРА: Живот Димитрија Давидовића од Јована Хаџића са Возаровићевим издањем Давидовићеве српске историје, Бг 1846; М. Ђ. Милићевић, Поменик, Бг 1888; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, III, Зг 1901; М. Гавриловић, Милош Обреновић, III, Бг 1909; К. Богдановић, „Димитрије Давидовић", СКГ, 1910, 25; Т. Остојић, „Архивски подаци о Димитрију Давидовићу и бечким српским новинама", Споменик СКА, 1925, 62; А. Ивић, Архивска грађа о југословенским културним и књижевним радницима, III, Бг 1932; С. Гавриловић, „Димитрије Давидовић о свом напуштању Аустрије 1821. године", ИЧ, 1971, 18; В. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791--1914, Н. Сад 1980; Стваралаштво Димитрија Давидовића, Бг 1989; Р. Љушић, Оријентални новинар, европски политичар Димитрије Давидовић (1789--1838), Бг 2006.

В. Ђ. Крестић