ДАВИЧО, Оскар

ДАВИЧО, Оскар, књижевник (Шабац, 18. I 1909 -- Београд, 30. IX 1989). Рођен у угледној јеврејској породици, студирао романистику на Сорбони, дипломирао 1930. на београдском Филозофском факултету. Као наставник радио у Шибенику, Београду и Бихаћу. Придружује се уметничкој групи надреалиста и заједно са Д. Матићем и Ђ. Костићем пише брошуру Положај надреализма у друштвеном процесу (Бг 1932). Постаје члан КПЈ, ухапшен 1932. и осуђен на пет година затвора које је издржавао у Сремској Митровици и Лепоглави. По избијању рата поново ухапшен у Сплиту и интерниран у логор Борго Вал ди Таро у Италији, одакле је побегао 1943. и прикључио се Првој пролетерској бригади. Након ослобођења ради као новинар у Танјугу, Борби и Гласу, извештавао са суђења у Нирнбергу и боравио у Грчкој, где је пратио Маркосове партизане. Од 1947. је професионални књижевник. Један је од покретача (1955) и уредника часописа Дело. За време краткотрајног боравка у Сарајеву покренуо и уређивао часопис Даље (1980--1983). Био је члан ЦК СКЈ и Савета федерације.

У богатом песничком опусу од преко 30 књига Д. је прешао пут од авангардног и надреалистичког искуства преко социјално и револуционарно ангажованих стихова до послератног модернизма. У раним текстовима (Анатомија, Бг 1930) експериментише с песничким језиком примењујући могућности аутоматског писања. Игре речи, хумор, еротски мотиви и богата метафорика остаће препознатљиви моменти Д. поезије који ће се у пуној мери испољити у збирци Песме (Бг 1938). Она је својеврсна лирска аутобиографија сачињена од пет песничких циклуса, у којима се доживљај света креће од детиње наивности и радозналости пред непознатим до откривања љубави и револуције као врхунских идеала. У најбољем циклусу, „Детињство", из инфантилне перспективе и у иронично-хуморном тону даје се онеобичена визија урбаног простора и породичне историје. Поема „Хана" (1939. у часопису Печат, а 1951. у посебном издању), сачињена од 16 песама, један је од врхунаца српске љубавне лирике у прошлом веку. Јединствени спој еротских, социјалних и револуционарних мотива остварен је смелим асоцијацијама, богатством песничких слика, реторичким набојем и иновативним језиком који користи елементе градског жаргона. Збирка Вишња за зидом (Бг 1950) опева историју револуционарног покрета у Србији од Светозара Марковића до II светског рата и комунистичке идеологије, постајући епопеја борбеног и слободарског духа. Уводна и завршна песма имају исти наслов, „Србија", при чему је прва (написaна 1939) једна од наших најлепших и најпознатијих патриотских песама. Међу мноштвом лица које има отаџбина, од патње и страдања до лепоте и плодности, величају се два -- бунтовно и песничко, прерастајући у општељудски хуманистички идеал. У херојском тону пише и поему Зрењанин (Бг 1949) посвећену борбама и смрти Жарка Зрењанина, док у поеми Човеков Човек (Бг 1953) у екстатичном расположењу преиспитује револуционарне идеале и догматске стеге које спречавају испољавање хуманистичког тоталитета. У тим годинама Д. је један од предводника модернизма у српској поезији залажући се у јавним наступима, полемичким и програмским текстовима, међу којима је најважнија књига Поезија и отпори (Бг 1952), за повезивање књижевности и револуционарне праксе али без вулгарне тенденциозности. У књигама објављеним од средине педесетих до краја седамдесетих година (Ненастањене очи, Бг 1954; Флора, Бг 1955; Каирос, Бг 1959; Тропи, Бг 1959; Снимци, Бг 1963; Трг еМ, Бг 1968; Прочитани језик, Бг 1972; Тело телу, Бг 1975) враћа се надреалистичким исходиштима, негујући смеле метафоре и богате песничке слике али без уметничких домета и лакоће израза које је имала његова ранија лирика. У многобројним збиркама објављеним у последњој деценији живота (Мистерије дана, Бг 1979; Трема смрти, Бг 1982; Гладни столив, Сар. 1983; Ђачка свеска сећања, Бг 1985; Мали огласи смрти, Бг 1986; Двојезична ноћ, Бг 1987; Светлаци неслични себи, Н. Сад 1987; Митолошки зверињак смрти, Бг 1987; Песмице--а дифтонг се обесио, Бг 1988; Ридаји над судбином у магли, Тузла 1988), као и у постхумној песничкој књизи Прва рука (Бг 1999) доминира тема смрти и свеопштег распадања, где се поред личних тонова могу препознати и слутње краја комунизма и на њему засноване југословенске државе.

Поред поезије, изузетну плодност испољио је и у роману, битно утичући на позиционирање и процват овог жанра у другој половини прошлога века. Тематски везани за историју комунистичког покрета и револуције, готово сви Д. романи су делови формалних и неформалних циклуса, док само први, Песма (Бг 1952), и последњи, Господар заборава (Зг 1981), стоје самостално. Поетички троугао револуција -- љубав -- поезија доминира у Песми која прати акције илегалаца у окупираном Београду. Млади скојевац Мића Рановић слепо верује у револуцију, чему је супротстављена позиција песника Андрије Вековића, који у борби види тријумф стваралачких потенцијала човека. Уметнички најуспелији, овај роман технику приповедања заснива на особеном поступку језичког обликовања јунаковог тока свести, што је сам Д. назвао „драматургијом унутрашњег живота". И остали романи отворени су за различите могућности модернистичког наративног експеримента. У неформалној трилогији коју чине Бетон и свици (Бг 1956), Радни наслов бескраја (Бг 1958) и Генералбас (Бг 1963) од ратних дешавања прелази се на друштвене и моралне дилеме послератне изградње земље и формирање новог, социјалистичког, менталитета. Петокњижје Робије, које сачињавају Ћутње (Бг 1963), Глади (Бг 1963), Тајне (Бг 1964), Бекства (Бг 1966) и Завичаји (Бг 1971), прати живот заточених комуниста током тридесетих година, њихово страдање, сазревање, штрајкове глађу, сукобе међу фракцијама, полицијска ислеђивања до коначног бекства и прикључења оружаној борби. У таквим околностима преиспитују се границе људског морала и храбрости. У Завичајима се, међутим, тематизују прилике у ослобођеној земљи, од резолуције Информбироа, живота на Голом отоку, одступања од комунистичких идеала и буђења национализма до покушаја јунака да нађу свој не више колективни него индивидуални идеолошки и животни пут. Последњи Д. роман, Господар заборава, враћа се у свет детињства и даје хумором и трагизмом проткану слику живота београдских Јевреја под фашистичком окупацијом.

Д. је писао и путописну прозу (Међу Маркосовим партизанима, Бг 1947; Црно на бело, Бг 1962), есеје (Ритуали умирања језика, Бг 1974; Под-текст, Сарајево1979; Под-сећања, Сар. 1981), сценарије за филмове (До победе, Бг 1948; Дечак Мита, Бг 1950; Последњи дан, Бг 1951), романсирану аутобиографију По занимању самоубица (Сар. 1988), чији је други том По занимању издајник нестао у ратном Сарајеву почетком 90-их година. Преводио је са немачког (Буденброкови Т. Мана, са О. Прицом) и руског (Узорана ледина М. Шолохова). Обимом и разноврсношћу али и високим уметничким дометима свог опуса Д. је надмашио све друге ауторе поникле из круга београдских надреалиста. Битно је утицао на генерацију млађих песника (Васко Попа, Бранко Миљковић и др.), био беспоштедни полемичар, активни учесник многих књижевних сукоба, најпре слављен и омиљен као носилац модерних тенденција, потом оштро нападан и оспораван као идеолог књижевности и режимски писац. Добитник је великог броја награда (АВНОЈ-а, Седмојулска, Његошева, Дисова и др.), једини троструки добитник НИН-ове награде за роман године (1956, 1963, 1964). Дневник Борба додељивао је од 1998. до 2003. награду „Оскар Давичо" за књигу године. Превођен је на многе европске језике, значајна издања: ране песме на француском (L' Anatomie, Paris 1930; роман Песма преведен је на немачки (Die Libelle, Berlin 1958) и енглески (Тhe Poem, London 1959).

ДЕЛА: Сабрана дела I--XX, Бг--Сар. 1969; Веверице--лептири или надопис обојеног жбуна (изабрана поезија), Бг 1979; Робије, Бг 1979; Изабрана Србија, Бг 1989; Хана и друге песме, Бг 2001; Детињство и друге песме, Бг 2006; Кров олује, Вш 2008.

ЛИТЕРАТУРА: М. Павловић, Рокови поезије, Бг 1958; Д. Матић, На тапет дана, Бг 1961; С. Ђорђић (прир.), У потрази: радови о књижевном делу Оскара Давича, Бг 1979; Ј. Делић, Српски надреализам и роман, Бг 1980; Р. Константиновић, Биће и језик, II, Бг 1983; М. Николић, Давичов „Господар заборава", Сар. 1985; Е. Кош, „Давичо", Књижевност, 1994, 49, 100, 1/3; Т. Брајовић, Облици модернизма, Бг 2005; Б. Радовић, Још о песницима и о поезији, Бг 2007; М. Данојлић, Песници, Бг 2007; Песничка поетика Оскара Давича, Бг 2013.

П. Петровић