ДАРИВАЊЕ
ДАРИВАЊЕ, чин којим се другоме као поклон даје у власништво одређена материјална вредност представљена даром. Праћено и гестом наклона, као симболичким изразом сопственог унижавања пред оним који се тиме истиче, д. се називало и поклањање, а дар означавао поклоном. Д. може бити без поклањања, као што и гест наклона не мора да прати и д. Како су се временом изгубиле пратеће ритуалне карактеристике које су омогућавале разлику ових термина, д. и поклањање су постали синоними. У традицији су утврђена обичајна правила према којима се знало ко, коме, кад и шта може и треба да дарује. Прималац дара и дародавац успостављају однос који подразумева и уздарје, односно реципрочно враћање идентичне вредности добијене даром. Д. у виду размене производа или радне снаге као врста трампе, претходи купопродаји. Мотивисано солидарношћу, исказује се у познатом обичају мобе заснованом на д. радне снаге ономе коме је помоћ потребна приликом изградње куће или завршетка сезонских пољопривредних послова. Везано првенствено за прослављање, односно обележавање преломних тренутака у животу појединца или заједнице, д. је у традиционалном српском друштву подразумевало правила којима су регулисани појединачни и колективни односи. Новорођеном члану заједнице доношен је уобичајени дар, кравај, односно повојница, који се састојао од умешеног хлеба (погаче) с груменом соли, спремљеног јела, боце вина или ракије, платна или већ скројене кошуљице везане црвеним кончићем, а доносиле су га породиљи рођаке и најближе сусетке до 40 дана по рођењу детета. У ритуалу просидбе младе, примање како дарова, „обележја", у виду јабуке, прстена, пића, тако и уздарја озваничује веридбу и значи пристанак обеју страна, девојачке и момкове, за склапање брака. Примљени дар за девојку означавао је њен нови статус, јер је представљао знак да је обећана и да би требало да припадне свом веренику. Брак је склапан тек након успелог друштвено-економског договора међу равноправним партнерима, способним да изврше међусобне дародавне обавезе. Правила д. регулисала су међусобне односе породица из којих потичу супружници. На самом венчању, девер, који је замењивао младожењу, даривао је младу прстеном. Током свадбеног ручка њихови чланови су се међусобно даривали и приказивали добијене поклоне. Дарови и уздарја сматрали су се уобичајеним приликом редовних, обавезних посета. Уколико се поклон не прими, не постоји и обавеза за узвраћањем поклона, за уздарјем, о чему говори и пословица: „Кума ако није даривала, није куму ни бриге задала". Уведена у нову заједницу, млада дарује њено огњиште и извор. Осим уобичајених даћа и подушја, покојнику су се доносили и посебни дарови. У ибарском Колашину то су били дрвени крстови високи до три метра који су се доносили као дар одиве, сестре брату или тетке сестрићима или братанцима. Дар је био уобичајени начин обележавања и прослављања ступања у нови временски циклус и започињања неког посла. Приређивани у магијско-религијском циљу производње повољног предзнака, поклони су сугерисали изобиље које се желело остварити у новом временском циклусу. Савремени обичај д. приликом рођења, свадбе и смрти сачувао је своје стара обележја, али и добио нека нова значења. У периоду економског полета 70-их година XX в. створени су и нови ритуали д. којима су дародавци настојали да покажу свој материјални статус и истакну себе. Обреди приликом рођења, свадбе и смрти као и поводом испраћаја регрута на служење војног рока били су повод пренаглашеним ритуалима д. који су добијали и парадни карактер.
Б. Јовановић
Д. је друштвена институција која се заснива на веровању да у свету влада принцип узајамности, па се регулисање односа у традиционалној заједници између човека, с једне, и оностраних сила и света природе, с друге стране, одвија ритуализованим давањем неког предмета другом лицу. Ритуална размена по правилу је јавна и изведена у складу с утврђеним правилима, има друштвени, религијски или магијски значај и укорењена је у миту. Сам предмет размене -- дар, симболизује богатство (добро), а из тога проистиче веровање да приношење дарова вишим силама или размењивање дарова међу људима, подстиче плодност и изобиље. Главни предмети д. код Срба су различите врсте хране, али и предмети за свакодневну употребу (платно, одећа и новац). Правило је да се за примљени дар увек узврати уздарјем, чиме се негује дух заједништва и сарадње међу члановима дате заједнице. Д. је неизоставни део ритуала којима се означавају промене у животу појединца -- ритуали прелаза (рођење, свадба, смрт), али и промене у природи -- календарски ритуали. У поетској транспозицији наћи ће се, на пример, д. породиље и новорођенчета: „Бела вила на бабињу била;/ Донијела у срчи ракију,/ У бешици питу и погачу,/ На погачи шарени колачи,/ На колачи везена кошуља"; размена дарова између детињег кума и родитеља, при стрижби: „Стрижи, куме, русе косе, не кај се,/ Тебе има лан кошуља до земљу,/ И на куму свилен јаглук по главе,/ На кумчики ситни бели дарови"; узајамно д. чланова породица невесте и младожење при просидби и прстеновању: „Од суђеног милошту добила,/ Од драгога црљену јабуку,/ У јабуки хиљаду дуката;/ А од свекра дибу и кадифу,/ Од свекрве ђердан од дуката,/ Од јетрве везену кошуљу"; уздарје будуће невесте, посебно: „Ја ћ' донијети педесет кошуља,/ Сваком свату, по кошуљу дати,/ Ај, свекру ћу од танана платна,/ Ај, свекрви од сувога злата". У погребним ритуалима д. се најчешће чини у виду подушја (даће), односно трпезе која се припрема „за душу" покојника, чиме му се заправо храна шаље на онај свет. У неким крајевима се шаљу дарови (кошуље и други одевни предмети и обредни хлепчићи -- кравајчићи) давно умрлим члановима породице тако што се стављају у сандук док је покојник још у кући, да би се одржала веза с преминулим прецима. Приликом извођења календарских обреда домаћини члановима опходне групе (коледари, лазарице, краљице, додоле и др.) дарују храну (брашно, јаја, сир, сушено месо) или новац, а они им као уздарје изричу благослов за плодност летине. Извођачи се сматрају посредницима између божанског и људског света, а дарови, иако привидно дати људима, намењени су, заправо, божанствима свеопште плодности. Постоји и д. -- супституција некадашњег приношења жртве митским бићима да би се они умилостивили. Демонима судбине, суђеницама/суђајама остављају се храна, пиће, новац; вилама, исцелитељкама -- храна, куги (чуми), такође; у извор воду се баца новац ради оздрављења. Дарују се и друга култна места.
Ј. Јокић
ЛИТЕРАТУРА: Б. Малиновски, Аргонаути западног Пацифика, Бг 1979; М. Мос, Социологија и антропологија, 1--2, Бг 1982; Социолошки лексикон, Бг 1982; Т. Р. Ђорђевић, Наш народни живот, 1--4, Бг 1984; М. Свирац, „Размишљање о поклону и дару", Етнолошки проблеми, 1988, 3; З. Карановић, „Свадба и дар, или дијалог који траје", Домети, 1992, 68--69; Б. Јовановић, Магија српских обреда, Н. Сад 1993; M. Мос, Социологија и антропологија, 2, Бг 1998; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001; Ј. Јокић, „Даровна кошуља у песмама које се певају око рођења детета", ЗМСКЈ, 2003, 51, 3; Б. Јовановић, Говор пећинских сенки, Н. Сад 2004.