ДАРДАНИЈА
ДАРДАНИЈА, у предримско доба означавала је територију илирског племена Дарданаца. Претпоставља се да је Дарданска краљевина постојала још у другој половини IV в. п.н.е., а њен успон је почео средином III в. п.н.е. Дарданци су у Другом (200--196. п.н.е.) и Трећем македонском рату (171--168. п.н.е.) били савезници Рима. Римљани су са њима ратовали неколико пута током I в. п.н.е. Дарданска краљевина је после похода Гаја Скрибонија Куриона (74--72. п.н.е.) постала римски савезник, а римској држави је припојена 28. п.н.е.
Појам Д. је током принципата означавао јужни део Мезије, односно Горње Мезије (од поделе провинције 86. године). На територији Д. је, вероватно у другој деценији I в., крајем Августове или почетком Тиберијеве владе, организована посебна административна јединица -- civitas Dardanorum. Урбанизација ове области почела је у другој половини I в., за време владавине династије Флавијеваца. Оснивање колоније Скупи (Скопље) приписује се Веспазијану или Домицијану. Један од ове двојице владара је на територији града населио ветеране римских легија. Највећи број колониста служио је у легији VII Claudia, која је од првих година седме деценије I в. била стационирана у Мезији, у Виминацијуму. Процес урбанизације у Д. интензивирао се током владавине династије Антонина. Улпијана (Грачаница) статус муниципијума добила је вероватно под Хадријаном, а Наис (Ниш) за владе Марка Аурелија. Уздизање насеља код Сочанице, познатог под називом municipium Dardanorum, ни ранг муниципијума није могуће прецизније датовати. У обзир долази владавина Марка Аурелија и потоњих царева.
Д. је заузимала изузетно значајно место у економском животу Горње Мезије и читавог Римског царства. На њеној територији лежала су богата налазишта рудног блага, која су Римљани дуго експлоатисали. Значајни рудници сребра и олова налазили су се у долини Ибра (metallа Dardanicа), а њихов административни центар било је насеље код Сочанице. Други, изузетно богат руднички комплекс, чинила су налазишта поменутих метала на Косову (metallа Ulpianа), са средиштем у Улпијани. Римљани су, поред тога, експлоатисали и налазишта сребра, злата, олова и бакра у долини Биначке Мораве и Моравице, као и руднике злата и сребра у долини Власине. У околини Наиса вероватно су била лоцирана налазишта бакра и гвожђа. Руднички ревири Д. улазили су у састав царских поседа и били су изузети од надлежности провинцијског намесника. На њиховој територији или на њиховим границама налазиле су се царинске станице које су контролисале промет руде и робе између ревира и провинције. На североисточној граници ревира око Улпијане посведочена је, на пример, станица Аquae Bas.
Д. је у римско доба била испресецана путевима, како локалним, тако и оним који су њене најзначајније градове и рудничке ревире повезивали са горњомезијским лимесом на Дунаву и другим провинцијама. Разграната мрежа комуникација подстицала је развој трговине, будући да је омогућавала брз и лак транспорт робе, пре свега метала из рудничких дистриката Д. Најистакнутије место у мрежи дарданских саобраћајница заузимао је Наис. У овом граду укрштало се неколико путева од виталног значаја за живот балканских и подунавских провинција. Кроз Наис је пролазила комуникација која је горњомезијски лимес повезивала са Византом на обали Босфора. Она је изграђена у првој половини I в., свакако пре 61. године, када су на деоници између Наиса и Сердике саграђена коначишта за путнике и магистрате. У Наису се од овог пута одвајала саобраћајница која се код Житорађе делила на два крака. Један је, преко Улпијане, водио ка Лисусу на обали Јадранског мора, а други долином Јужне Мораве, преко Скупа, ка Тесалоники у Македонији. Наис је био повезан и са дунавским лимесом, путем који је преко преко утврђења Timacum Minus (Равна) у долини Тимока водио до Рацијарије.
У Д. је током принципата био стациониран одређен број војних јединица. Легије су у овој области биле само за време Августове владавине. Претпоставља се да су око 11. п.н.е. легије IV Scythica и V Macedonica из Македоније пребачене у Д. Локација њиховог логора није позната, а у модерној историографији се помишљало на Скупе или Наисус. Под Тиберијем, пре 33/34. године, премештене су на Дунав. Једна од главних одбрамбених база Д. у каснијем периоду био је Наис. У граду је од времена Маркоманских ратова Марка Аурелија била стационирана кохорта I Aurelia Dardanorum. Њени војници су надгледали безбедност саобраћаја на путевима који су се укрштали у Наису или његовој околини.
Диоклецијанова административна реформа донела је значајну промену у значењу појма Д. у римско доба. У оквиру поделе Горње Мезије, на самом крају III в., основана је нова провинција која је носила назив Д. Њена територија је на северу сезала до долине Западне Мораве, која је већ припадала Првој Мезији, док се граница на западу, југу и истоку по свој прилици поклапала са границом некадашње Горње Мезије. Седиште намесника Д., који је носио титулу praeses, било је у Скупима. За време Константинове владавине, територије Наиса и Ремезијане су издвојене из Д. и припојене Средоземној Дакији.
ЛИТЕРАТУРА: A. Mócsy, Gesellschaft und Romanisation in der römischen Provinz Moesia Superior, Budapest 1970; Pannonia and Upper Moesia: A History of the Middle Danube Provinces of the Roman Empire, London--Boston 1974; M. Mirković, Moesia Superior. Eine Provinz an der mittleren Donau, Mainz 2007; Ф. Папазоглу, Средњобалканска племена у предримско доба, Бг 2007; S. Dušanić, Aspects of Roman Mining in Noricum, Pannonia, Dalmatia and Moesia Superior, Bg 2010.
С.нежана Ферјанчић
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)