ДАНУБИУС

ДАНУБИУС, веслачки клуб, основан 1885. у Новом Саду. Настао је издвајањем из Удруге ватрогасне, јачачке и веслачке коју је 1872. основао књижевник Лаза Костић. На оснивачкој седници Скупштине клуба усвојени су Статут, Правила о раду и изабран Управни одбор. За првог председника првог веслачког клуба на простору данашње Србије изабран је трговац Виктор Менхарт, а основни циљеви клуба били су развијање веслачког спорта и тренирање и васпитање што већег броја деце и омладине, да би тек после завршетка I светског рата циљ постао и постизање спортских резултата. Чланови Д. до тада се нису бавили такмичарским веслањем јер није било других клубова. Од првог „изласка на воду" 10. V 1885. када су Виторшек, Савин, Менрат, Мелхук, Бала, Франк и кормилар Мајер у шестерцу „Штефанија" веслали до Каменице и назад, чланови Д. такмичили су се међусобно ко ће током године превеслати највећи број километара, о чему сведоче „књиге излазака на воду". Из године у годину клупски рекорд је поправљан тако да је Аладар Тишлер 1911. годину завршио с превесланих 2.096 км. У то време Д., који је свој живот започео с 11 чланова, израстао је у друштво с више од 200 чланова, а прави процват на спортском плану доживео је између два рата под вођством председника Игњата Павласа (1921--1938). Д. је на првом првенству Југославије у Цриквеници 1924. освојио титулу првака у екипној конкуренцији, а у појединачној прва места освајали су двојац без кормилара 1925. и 1926. и четверац без кормилара 1926.

После II светског рата у којем је остао без 16 чланова и већине чамаца, Д. је 1947. први у Југославији увео веслање за жене. Резултат тога су титуле сениорског првака у женској конкуренцији у четверцу с кормиларом 1953, 1954, 1970, 1971. и 1972, у скифу 1961, 1968. и 1973. и дубл скулу 1970, 1972. и 1973. Прве титуле у мушкој конкуренцији освојили су у дубл скулу 1959. и 1960. Миленко Гарић и Србољуб Саратлић, који је 70-их година као тренер допринео новим успесима веслача Д. који су десет година узастопно били екипни прваци. У ризници клуба су и титуле у скифу у мушкој конкуренцији 1962, 1973--1977, 1979, у дубл скулу 1975--1978. и четверцу скул 1977. Тај период обележили су Зоран Панчић и Драган Обрадовић домаћим титулама и успесима на међународној сцени. Обрадовић је 1975. био јуниорски вицешампион света, а Панчић је у дубл скулу с Милорадом Стануловим (Бегеј) освојио сребрну олимпијску медаљу у Москви 1980. и бронзану у Лос Анђелесу 1984. Борис Марковић је 1983. постао јуниорски вицешампион света, а повратак веслача Д. међународним успесима започео је Бојан Мандарић бронзом у четверцу на светском првенству за млађе сениоре (2001), наставио Чедомир Никитовић сребром (2003), бронзом (2004) и златом (2005) у четверцима на истом такмичењу, а Ива Обрадовић је на светским првенствима за млађе сениоре освојила бронзану (2004), златну (2005) и сребрну медаљу у скифу (2006), а сребрне медаље заједно с клупском другарицом Иваном Филиповић у дубл скулу (2011) и у скифу (2012) на европским првенствима. Д. је добитник Мајске награде Савеза организација за физичку културу Србије (1985).

ЛИТЕРАТУРА: Алманах југословенског спорта 1943--1963, Бг 1964; Алманах југословенског спорта 1969--1972, Бг 1974; Енциклопедија физичке културе, Зг 1977; Спортски лексикон, Зг 1984.

Ж.ивко Баљкас

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)