ДАНОЈЛИЋ, Милован

ДАНОЈЛИЋ, Милован, књижевник, преводилац (Ивановци код Љига, 3. VI 1937). После гимназије у Љигу и Београду, дипломирао на Филолошком факултету у Београду на Групи за француски језик и књижевност (1973). Повремено радио у Борби, а 80-их и 90-их година ХХ в. сарађивао на француском радију. Био је лектор српског језика на универзитету у Поатјеу. Од 1984. живи у Француској. Од 2000. је инострани, а од 2015. дописни члан САНУ. Од 2013. председник је СКЗ. Као писац, јавио се у групи неосимболиста и под утицајем надреалистичке поетике збирком Урођенички псалми (Бг 1957). Рану фазу његове поезије (Недеља, Зг 1959; Ноћно пролеће, Н. Сад 1960; Баладе, Бг 1966; Гласови, Бг 1970) карактеришу модернистички израз, осећање угрожености, неприлагођености, песимизма, отпор друштвеним конвенцијама, природа као ослонац, те наглашавање значаја језика за поезију. Касније дисциплинује и кондензује песнички израз, тежи кохерентности и мирнијем тону. У постсимболистичкој фази опредељује се да пажљивим посматрањем појава у природи проникне у суштину постојања (Чистине, Н. Сад 1973; Чекајући да стане пљусак, Париз 1986), тежећи минуциозном и симболизованом опису простора. У лирском роману у стиховима Мишја рупа (Бг 1982) угрожени лирски субјекат је самоотуђени човек са маргине којем је одузета људскост. У песничким збиркама Грк у затвору (Зг 1975) и Зло и наопако (Бг 1991) осетна је критика идеологије и масовне културе, а у књизи Црно испод ноктију: 1634 епиграма (Бг 2009) сатирични искази. Таквог је смера и проза Како је Добрислав протрчао кроз Југославију (Бг 1977) и роман у писмима Драги мој Петровићу (Зг 1986). У есејима преиспитује песнички „алат" (Чишћење алата, Бг 1982), указујући да је снага уметности у њеном једноставном и чистом постојању, у имагинацији и емоцији. Д. је фасциниран мотивом зеца као симболом осетљивости и треперавог ослушкивања света, па му посвећује књигу есеја Зечји трагови (Бг 2004). Књига Песници (Бг 2007) успоставља активан однос према књижевној (домаћој и страној) традицији и проблемима превођења, истовремено је прилог експлицитној поетици Д. Аутофикционална проза и романи обликовани су као лирске исповести у фрагментарним записима и рефлексијама без наглашавања фабулативности. Приповедач преиспитује сопствену позицију на граници између завичаја и туђине, са осећањем неприпадности и самодовољности, што је наглашеније присутно у Брисаном простору (Бг 1984), интимном дневнику с путовања по свету и о повратку у завичај. Средишња тема његове лирско-есејистичке и романескне прозе је доживљај природе, у којем чулне импресије прерастају у симболе вишег значења (Змијин свлак, Бг 1979), затим о тегобном одрастању, бекству из завичаја, те наглашено критичком доживљају послератног времена и савремене културе (Година пролази кроз авлију, Бг 1992; Место рођења, Бг 1996; Ослободиоци и издајници, Бг 1997; Учење језика, Бг 2008; Прича о приповедачу. Оглед из аутофикције, Н. Сад 2009; Добро јесте живети, Бг 2010).

Као песник за децу Д. се укључује у полемике о природи дечје песме, из чега настају збирке есеја Онде поток, овде цвет (Н. Сад 1973) и Наивна песма (Бг 1976), у којима се налазе и значајни текстови о писцима за децу. Поезију за децу пише од 1959, упоредо с поезијом за одрасле. Дечји песник, по његовом мишљењу, треба да избегава „медитације" и „додатне сложености", него треба да пева чисту суштину „из срца ствари", јер се у наивној песми, која потиче из детињства света и саме поезије, „као у капи росе, огледа целовитост света". Наивна песма је једноставна, конкретна, сликовита, инфантилна, чиста лирска визија, са елементима градског пејзажа и социјално и емотивно интонираних призора (Како спавају трамваји, Зг 1959; Фуруница-јогуница, Н. Сад 1969). Кретање ка редукционизму, поетици чистог даха и архетипу детињства у збиркама Родна година (Бг 1972) и Како живи пољски миш (Бг 1980) остварује се кроз слику биља и растиња, њиховог бујања и преображаја у (мета)физику земаљских плодова. У збирци Песме за врло паметну децу (Бг 1994) окреће се преиспитивању стереотипа, сатиричној слици балканског менталитета, сучељавању прошлости и садашњости, а у књизи Велика пијаца: песме за озбиљну децу и неозбиљне одрасле (Бг 2006) враћа се мотивима раскоши плодова природе и пијаце као простора у којем се то обиље сагледава.

Д. је плодан преводилац: с латинског је превео Овидија и Катула, са енглеског В. Шекспира (Богојављенска ноћ), Е. Паунда, В. Б. Jeјтса и др.; с руског А. С. Пушкина, Ј. Бродског, Б. Пастернака; с француског Ш. Бодлера, П. Клодела, Л. Арагона, Е. Сиорана, Е. Јонеска; са шпанског Х. Р. Хименеса и др. За превођење је добио награду „Милош Ђурић". Добитник готово свих важнијих књижевних награда („Б. Ћопић", „И. Секулић", „Б. Цветковић", „Ј. Дучић", „Д. Максимовић", Жичка хрисовуља, Невен, Младост, Извиискра Његошева, НИН-ова награда за роман, Октобарска, Вукова, Змајева, Дисова, Борина, Виталова награда, Награда СКЗ за животно дело и др.). Дела су му превођена на више језика.

ДЕЛА: поезија: Пут и сјај, Н. Сад 1976; Ране и нове песме, Бг 1979; Зимовник, Зг 1979; Пешачки монолог, Бг 2007; Обнова смисла, Бг 2015; Животи, животи, Бг 2016; есејистичко-приповедна проза: Сенке око куће, Зг 1980; Нека врста циркуса, Бг 1989; Мука духу: хронике, Бг 1996; Тешко буђење, Бг 1996; романи: То: вежбе из упорног посматрања, Бг 1980; Као дивља звер, Бг 1985; Балада о сиромаштву, Бг 1999; Пустоловина или исповест у два гласа, Бг 2002; Човек човеку, Вр 2006; есеји: Лирске расправе, Н. Сад 1967; О раном устајању, Н. Сад 1972; Мука с речима, Бг 1977; Писати под надзором, Вр 1987; Велики испит: хронике 1996 --1998, Бг 1999; Личне ствари: огледи о себи и о другима, Бг 2001; Игре с речима, Бг 2005; поезија за децу: Срећан живот, Зг 1981; Куда иду корњаче, Бг 2015; драма: Како је краљ Коба Јаги напустио престо: лакрдија у стиховима ни за децу ни за одрасле, Ва 2000.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Симовић, „Свете травчице Милована Данојлића", у: М. Данојлић, Тачка отпора, Бг 1990; С. Ж. Марковић (ур.), Поезија Милована Данојлића, Бг 2003; Д. Хамовић (ур.), Милован Данојлић песник, Кв 2005; Ј. Делић, Д. Хамовић (ур.), Песничко дело и мисао о поезији Милована Данојлића, Бг 2013; С. Радуловић, Г. Ђилас (ур.), О нечујном и невиделном: зборник о преводилачком делу Милована Данојлића, Н. Сад -- Плужине 2013.

З. Опачић