ДАНИЛОВИЋ, Војислав

ДАНИЛОВИЋ, Војислав, лекар, интерниста, универзитетски професор (Чичево Горње код Требиња, 6. IV 1910 -- Париз, 24. X 1981). Као војни питомац, дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1935. Радио у војним установама Дебра и Скопља. У Априлском рату 1941. заробљен од Немаца, али побегао из железничког транспорта за логор. Током окупације био задружни лекар у Бањанима и Дудовици крај Лазаревца. Изабран за асистента на III интерној клиници Мед. ф. у Београду 1946, а за редовног професора интерне медицине 1963. Био спољни сарадник Института за физиологију рада САНУ, истражујући алергијске и друге појаве у многобројним индустријским центрима Србије. Од 1976. директор Интерне клинике Б и шеф Катедре интерне медицине у Београду. Био је професор Стоматолошког факултета у Београду и сарадник В. Спужића, пионира алергологије у Србији. Један од оснивача и председник Секције за алергологију и клиничку имунологију СЛД (1956--1978). Почасни председник Удружења алерголога и клиничких имунолога Југославије и почасни члан Друштва алерголога Француске (1962), један од организатора Европске академије за алергологију. Продекан (1957--1958) и декан (1964--1967) Мед. ф. у Београду, те секретар, потпредседник и председник СЛД 1961--1963. Изабран за дописног (1965) и редовног члана САНУ (1974). Секретар Одељења медицинских наука од 1975. до смрти. Био члан Краљевског медицинског друштва, Медицинске уније Балкана, Друштва алерголога Француске, Америчког колеџа пулмолога (Чикаго). Добитник Годишње награде СЛД за научно-истраживачки рад 1975, Седмојулске награде Србије 1989. и три пута одликован. Поред значајних радова из алергологије и пулмологије, највећи научни домет постигао открићем и истраживањем ендемске нефропатије у Србији (Балканска ендемска нефропатија или Даниловићева болест). Наиме, у селу Шопић крај Лазаревца запазио је 1956. да читаве породице умиру од непознате, споропрогресивне хроничне бубрежне болести непознатог узрока, која се завршава бубрежном инсуфицијенцијом. Болест почиње неприметно, а болесници се обично јављају у терминалном стадијуму са уремијом, када им једино може помоћи хемодијализа или трансплантација бубрега. Д. је сматрао да болест настаје услед хроничног токсичног дејства олова на бубреге јер су воденични каменови били заливани оловом, те је олово доспевало у брашно. Д. је са сарадницима описао епидемиологију, клиничку слику, лабораторијске и друге налазе код ендемске нефропатије (коаутор, „Néphrites chroniques provoquées par l'intoxication au plomb par voie digestive (farine)", La presse médicale, 1957, 90; „Chronic nephritis due to ingestion of lead -- contaminated flour", British Medical Journal, 1958, 1; и B. Stojimirović, „Endemic Nephropathy in Kolubara, Serbia", у: The Balkan Nephropathy, London 1967). Основао је Институт за ендемску нефропатију у Лазаревцу (средишту ендемског обољења) 1972. Анимирао искусне и млађе сараднике (БиХ, Хрватска, Македонија, Бугарска, Румунија) за њено тимско истраживање, а инострани стручњаци из САД, Јапана (упоређивање са јапанским обољењем Itai -- Itai) и Велике Британије долазили су и истраживали у Србији. Главни уредник југословенске монографије Плућне болести (Бг--Зг 1982).

ДЕЛА: и V. Spoujitch, „Rôle de l'infection dans la pathogénie de l' asthme", Acta Allergologica, 1953 (Suppl III); и В. Спужић, Алергија и алергијске болести, Бг--Зг 1954; и Б. Стојимировић, В. Кањух, „Летални исход једног случаја тешке астме", МП, 1958, XI, 4; Алергија, Бг 1964; II конгрес интерниста и IV конгрес реуматолога Југославије, Сар. 1964; коаутор, Проблеми хроничне плућне инсуфицијенције, хроничне плућне хипертензије и хроничног плућног срца, Бг 1966.

ЛИТЕРАТУРА: „Војислав Даниловић, редовни члан"; С. Стефановић, „Војислав Даниловић (6. април 1910 -- 24. октобар 1981)", Годишњак САНУ (Биографије и библиографије) LXXXVIII за 1981, Бг 1982; М. Савићевић (ур.), Професори Медицинског факултета у Београду од оснивања до педесетих XX века, Бг 2003; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005.

В. Кањух