ДАНИЛО II

ДАНИЛО II, aрхиепископ (?, око 1270 -- ?, 19. XII 1337). Познат и као Данило Пећки, једна је од најсвестранијих личности српског средњег века. Поред тога што је био архијереј и књижевник, одличан је познавалац сликарства, архитектуре, црквеног појања, дипломатије и војне вештине. Пореклом је властелин и једно време био је дворјанин краља Милутина, с којим је имао изванредне односе. Након једне краљеве посете Сопоћанима, у чијој је пратњи био (око 1300), Д. напушта краља и одлази у Манастир Св. Николе у Кончуљу на Ибру, где ће га замонашити игуман Никола. Ова епизода из живота Д. подсећа на сличан догађај из живота Св. Саве, на његов одлазак у Свету Гору. Овде је боравио до 1304, након чега, на захтев архиепископа Јевстатија II и краља Милутина, одлази у Пећ, где ће га тадашњи архиепископ произвести у презвитера 1305. У Пећи је био годину и по дана. Након тога, иако није био хиландарски монах, изабран је за игумана манастира Хиландара, највероватније у другој половини 1306. или почетком 1307. У лето ове године Каталанци, западни најамници, започињу нападе на Свету Гору, а Д. успешно организује одбрану Хиландара. У време друге опсаде манастира пренео је у Скопље, код краља Милутина, манастирско злато и многе црквене драгоцености, а након повратка Д. манастир је још једном успешно одбрањен. Успео је да преживи и нападе Каталанаца на манастир Св. Пантелејмона у којем се склонио 1309. У току 1310. учествовао је у политичкој мисији везаној за преговоре Милутина и Драгутина. Следеће године, након доласка очекиваног мира на Свету Гору и престанка опасности од нових напада разбојника, Д. се повлачи са места хиландарског игумана и одлази у Карејску испосницу. На позив краља Милутина долази у Србију средином 1311. и постаје бањски епископ. Од краља је добио задатак да се брине о изградњи његове гробне цркве Св. архиђакона Стефана. Градња је завршена 1314, а у првој половини следеће године Д. се повлачи у Хиландар. Пре тога био је у Брњацима поред болесне краљице Јелене Анжујске, која је умрла 8. II 1314. Пренео је и сахранио њене тело у манастир Градац.

Након смрти архиепископа Саве III 26. VII 1316, Милутин је желео да нови архиепископ буде Д. Црквени сабор се састајао три пута, а за новог архиепископа тек 12. V 1317. изабран је Никодим, хиландарски игуман и ученик Д. Остаје нејасно које су све околности утицале да на Сабору не буде изабран Милутинов кандидат. Д. је одмах након тога изабран за хумског епископа. Eкономски је ојачао eпархију која је претходно врло осиромашила. Око 1320. боравио је опет у Хиландару, где га је чекало писмо из Цариграда, које му је послао слепи Стефан, син Милутинов, с молбом да интервенише ради његовог повратка у Србију, у чему је Д. и успео. Након тога враћа се у своје епископију, коју опет убрзо напушта због болести краља Милутина. Био је поред краља све до његове смрти 29. X 1321, а онда преноси његово тело из Неродимља у Бањску. Било је то време побуна и борбе за власт, па је и сама погребна поворка нападнута.

У првој години владавине краља Стефана Дечанског, Д. и њему помаже у дипломатским мисијама. Средином 1322. дефинитивно одлази на Свету Гору, а 1324. изабран је за српског архиепископа и на том месту остаје до смрти 1337. Као српски архиепископ надгледао је градњу Дечана, задужбине краља Стефана. У Пећи се истакао као ктитор припрате и цркве Св. Николе и Пресвете Богородице Одигитрије. Утицао је на стварање иконографских програма многих храмова, а нису ретке заједничке теме и идеје из његових књижевних дела и фреско-сликарства на чије је стварање утицао (нпр. Трпеза Премудрости).

Међу многобројним даровима, које је имао, Д. се највише остварио у књижевности. Он је иницијатор састављања зборника Животи краљева и архиепископа српских, који ће се називати и његовим именом (Данилов зборник), а који ће завршити његов Ученик и настављачи. Најзначајнија житија из тог зборника написао је управо Д. То су житија краљева Уроша, Драгутина, Милутина и краљице Јелене, као и архиепископа Арсенија и Јевстатија I. Приписује му се Житије архиепископа Јоаникија. Написао је и две службе (Арсенију и Јевстатију). У изучавању дела Д. нарочита пажња посвећивана је генези његових житија, нарочито Житија краља Милутина. Њему је претходило Кратко житије краља Милутина, у виду владарске аутобиографије, која се налази у Милутиновој повељи о улијарима из 1317. и која је Д. послужила за писање опширног житија (1324). Пре тога написао је Житије краљице Јелене (1317). Житије краља Драгутина настало је најкасније и доживело је бар две промене. Вероватно је настављач поделио првобитно Житије краља Драгутина у два житија: Житије краља Уроша и Житије краља Драгутина, допуњујући их реторским уводима. Драгутиново житије је доживело промену и интерполацијом краја житија, где се описује Данилова мисија код Драгутина и где се он помиње у трећем лицу. Интерполације настављача постоје и у другим житијима.

Данилов зборник, као целина, представља новину у старој српској књижевности, како по замисли тако и по остварењу. Краћа житија, у односу на она која су писали Стефан Првовенчани, Доментијан и Теодосије, сабрана у посебан зборник, чине својеврсни српски пролог. На плану унутрашње структуре, свако од ових житија доноси нови квалитет, који се огледа у смењивању поджанрова (молитве, похвале, плачеви, поуке, епистоле итд.) и остваривању њихове улоге у портретизацији ликова. Јачање експресивности и смањење наративности, окретање унутрашњем свету јунака само су неке од битних одлика прозе Д. Смењивање поетских и реторских фрагмената доприноси и емоционалном преливању расположења ликова, као и контемплативној функцији житија. То није контемплација доментијановског карактера, него је више окренута својеврсном мистицизму и метаноји, коју прате жанрови плача и плачевних молитава. Унутрашњи дијалози човека са душом и интроспекција која надвладава нарацију стварају посебан психолошки свет, делимично сличан ономе у Теодосијевом Житију светог Петра Коришког. На мотивском плану преовладава покајнички дух повезан са низом есхатолошких мотива. Ове одлике су нарочито карактеристичне за Житије краљице Јелене, које се може означити и као најтипичнија хагиографија. Метафизички елементи у житијима наслањају се на историографску подлогу, тако да Д. житија представљају синтезу духовног и историографског. Д. је важан сведок историјских догађаја, које је вешто уклапао у поетику хагиографског жанра. У појединим елементима осећа се утицај усмене приповедачке и поетске традиције. Сама историографија обогаћена је чудима као специфичним историјским догађајем, који употпуњује портрет светитеља, изводећи га са земаљске на небеску позорницу.

На поетику Д. књижевног дела утицала је битно и рецепција књижевне традиције: међу библијским књигама најзначајнији је утицај Псалтира; од светоотачке литературе Д. је у своје дело највише уградио емотивност антиохијске школе (Јефрем Сирин) и духовни и стилски израз исихастичке књижевости оличен у „плетенију словес". Хиландарском игуману и карејском испоснику свакако су били познати најзначајнији списи Никифора Светогорца, Григорија Синаита и Григорија Паламе. Део стихова, који се налазе у саставу богатог комплекса богослужбене поезије, такође су део сложене структуре Д. житија. Идентификован је и утицај песника Андрије Критског и Јована Дамаскина, а не треба занемарити ни утицај Јована Лествичника и других светих отаца. Из сачуваних података о животу и делу Д. може се закључити да је он својим радом нарочито обележио прве четири деценије XIV в. Активни актер политичког, црквеног и културног живота у Србији тог времена, дао је немерљив допринос култури српског народа. Не може се у средњем веку наћи сличан пример оваквог делатника, изузев Св. Саве, на којег се Д. по много чему угледао.

Д. Бојовић

Као очевидац и сведок кључних догађаја у Србији, уносио је у своја дела непосредне изворе из ондашњег живота доносећи лична виђења и оцене датих збивања и личности које је познавао. Његова снажна личност није увек одговарала владарима, али он је био од пресудне помоћи када је требало да се чује поуздано мишљење. Често је био у прилици да се сам одупре надолазећим невољама и да их решава на успешан начин, што се нарочито показало за време његовог игумановања у манастиру Хиландару када су Свету Гору опседали каталански пљачкаши. Његово књижевно дело израста на идеји да се напишу и употпуне састави којима би се славили свети Срби који до тада нису имали своје службе и житија. Ову замисао остварио је делимично, притом написавши шест житија и две службе. Његова житија чине окосницу зборника који су потом обликовали његови настављачи допунивши га и својим делима и тако створивши јединствену целину у старој српској књижевности. Међу важним питањима која су остала неразрешена до данас око овог зборника на првом месту истиче се проблем његовог првобитног облика. Преостало је тек неколико преписа из каснијих времена, од којих се сачувао само један на српскословенском језику из 1553. Поред целовитих преписа зборника јављају се и преписи неких појединачних житија, што даје повода да се размишља и о засебном настајању дела ван касније остварене зборничке целине. Д. се слави у Српској цркви 20. децембра по црквеном или 2. јануара по грегоријанском календару.

Т. Јовановић

Сахрањен је у Богородичиној цркви у комплексу Пећке патријаршије, где његове мошти и данас почивају. Убрзо по смрти сматран је светим. Опширно житије Св. Данила написао је његов настављач, тј. неко од његових ученика који није идентификован, али је дао јасну слику о њему. Служба Св. Данила не пружа податке ко је њен аутор, али га треба тражити у кругу његових ученика. Службу је прерадио митрополит Михајло и унео у Србљак. Комбинује се са службом претпразништва Рождества Христовог. Његов лик је приказан прво у његовим задужбинама, два пута у цркви Богородице Одигитрије и у Дечанима, где је имао права другог ктитора. Његових портрета има и у другим црквама. Није познато да су му цркве посвећиване.

Р. Милошевић

ДЕЛА: Ђ. Даничић (прир.), Животи краљева и архиепископа српских, Зг--Бг 1866, фототипија: Лондон 1972; Животи краљева и архиепископа српских, превео Л. Мирковић, предг. Н. Радојчић, Бг 1935; Г. Мак Данијел, Д. Петровић (прир.), Животи краљева и архиепископа српских, Службе, Бг 1988.

ИЗВОРИ: Данилови настављачи, Бг 1989; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг, I 1902, III 1905.

ЛИТЕРАТУРА: И. Павловић, Књижевни радови архиепископа Данила II, Бг 1888; С. Станојевић, „Белешке о склопу Даниловог Родослова", ЛМС, 1895, 183; В. Ћоровић, „Доментијан и Данило", ПКЈИФ, 1921, I, 1; Љ. Стојановић, „Житија краљева и архијепископа српских од архијеп. Данила и других", Глас СКА, 1923, CVI; М. М. Васић, „Архиепископ Данило II, монах и уметник", ПКЈИФ, 1926, 6, 2; В. Ћоровић, „Силуан и Данило II, српски писци XIV--XV века", Глас СКА, 1929, CXXXVI; Н. Радојчић, „О архиепископу Данилу II и његовим настављачима", Животи краљева и архиепископа српских, Бг 1935; В. Мошин, М. Пурковић, „Хиландарски игумани средњега века", Библиотека Хришћанског дела, Ск, 1940, 23; М. Пурковић, „Ка хронологији живота архиепископа Данила II", Гласник Српске патријаршије, 1952, 10; Д. Петровић, „Живот краља Милутина од архиепископа Данила II", ЗФФ у Приштини, 1971, 8; Д. М. Калезић, Архиепископ Данило II и његови настављачи, Бг 1975; М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Бг 1975; Ђ. Трифуновић, „Проза архиепископа Данила II", КИ, 1976, 9/33; Д. Богдановић, „Нове тежње у српској књижевности првих деценија XIV века", у: Византијска уметност почетком XIV века, Бг 1978; Историја старе српске књижевности, Бг 1980; М. Живојиновић, „Житије архиепископа Данила II као извор за ратовање Каталанске компаније", ЗРВИ, 1980, 19; Г. Мак Данијел, „Прилози за историју Живота краљева и архиепископа српских од Данила II", ПКЈИФ, 1984, ХLVI,1--4; В. Ј. Ђурић (ур.), Архиепископ Данило II и његово доба, Бг 1991; Љ. Јухас Георгиевска, „Житије краљице Јелене од архиепископа Данила II", КиЈ, 1994, XLI, 3--4; Р. Маринковић, „Лик краља Драгутина у Даниловом Зборнику", Рачански зборник, 1998, 3; „Негативни јунак и наративна структура у Даниловом Зборнику", НССВД, 1999, 29/2; Ђ. Трифуновић, З. Витић, „Житије краља Драгутина, у монаштву Теоктиста", ЗМСКЈ, 2001, XLVII, 1; М. Убипарип, „Зборник са кратким житијем краља Милутина", ПКЈИФ, 2006, LXXI, 1--4; Д. Бојовић (ур.), Манастир Бањска и доба краља Милутина, Ниш 2007; Љ. Јухас Георгиевска, „Лик Светог Саве у Даниловом Житију архиепископа Арсенија", Митолошки зборник, 2008, 18; „Структурално-типолошке карактеристике Даниловог Житија архиепископа Јевстатија I", Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима, 2008, IV, 6; Д. Бојовић, „Трпеза премудрости архиепископа Данила другог", ПКЈИФ, 2009, LXXIV, 1--4; Т. Јовановић, „Служба светом архиепископу Јевстатију Данила Другог у препису XV века", ПКЈИФ, 2011, LXXVII, 1--4.