ДАНИЕЛ

ДАНИЕЛ (Данил), Константин, сликар (Лугош, Румунија, 1803 -- Велики Бечкерек / Зрењанин, 25. V 1873). Највише података о животу и раду Д. оставио је његов ученик и први биограф Лазар Николић, архивску грађу и сликарска остварења прикупљао је Јоца Вујић, док је најпотпунија монографска истраживања обавила Вукица Поповић. Она је утврдила да се у свим документима сликар потписивао Даниел, што јасно сведочи о правилном писању његовог презимена, иако се у српској литератури усталило Данил. Николић тврди да је Д. био православне вере, али његово етничко порекло није јасно утврђено. Вукица Поповић је утврдила да су се његови родитењи звали Мариа и Павле. Према Николићу, сликарев отац био је Рус или Србин, док се у румунској историографији наводи да је он био Румун по националности. Д. о сопственом животу и раду није много говорио, па су и његови ученици говорили да је био ,,тајновит". Његове слике углавном су биле намењене српским наручиоцима. Д. је још за живота имао значајан утицај на српски ликовни и културни живот, па је још у XIX в. препозната његова вредност и сликарски опус укључен у прегледе српске уметности. Живео је у Великом Бечекереку са супругом Софијом Дели, која је била његова велика инспирација. Софија Дели је била римокатоличке вероисповести, а умрла је 1872. Д. је сахрањен уз њу, па је и уписан у документима римокатоличке гробљанске капеле у Великом Бечкереку. Ту се прецизно наводе датум његове смрти, занимање, као и то да је имао 70 година и да није био католик.

Његово сликарско школовање није сасвим познато јер Д. није о томе говорио. Претпостављало се да се делимично образовао у радионици Арсенија Теодоровића, најзначајнијег српског сликара с краја XVIII и почетка XIX в. Међутим, то је мало вероватно јер је био премлад у време Теодоровићеве активности у Банату. На основу познатих архивских података и карактеристика његових ликовних дела са сигурношћу се може претпоставити да Д. није имао академско образовање и да основе сликарске вештине највероватније није стицао код неког од српских сликара током прве две деценије XIX в. На Д. су сигурно утицала уметничка дела, која је могао да види у хришћанским храмовима, приватним и јавним збиркама, као и репродукована дела европске нововековне уметности. Николић сведочи да је он поседовао немачке уметничке часописе, у којима се сигурно упознавао са класичним и савременим сликарским делима. Према сведочењима савременика, Д. је истицао и да се самостално усавршавао. Познато је да је обилазио поједине европске престонице, попут Беча, па тако није искључено да је боравио и учио у некој средњоевропској сликарској радионици.

Познати сликарски опус Д. обухвата период од почетка треће деценије XIX в. до смрти 1873. На почетку сликарске каријере Д. је живео као путујући портретиста, који је у потрази за поручиоцима обилазио многа насеља у Банату. На једном од ових путовања упознао је проту Константина Арсеновића, који је утицао на то да се Д. повери сликање иконостаса Успенске цркве у Панчеву. Д. је био изузетно познат и прихваћен, па је током своје каријере израдио велик број портрета за српске, румунске и немачке наручиоце. Сликао је, између осталих, портрете чланова породице Јагодић, граничарског капетана Кљуновића и његове супруге, игумана манастира Војловице Теодосија, архимандрита Павла Кенгелца и супруге Софије Дели. Радио је и мртве природе и жанр-сцене. Д. се бавио и црквеним сликарством. Сликао је иконостасе у Успенској цркви у Панчеву (1829--1832), Уздину (1833--1836), Саборној српској цркви у Темишвару (1838--1843), Добрици (1852--1855) и Јарковцу (1858--1861). За евангелистичку цркву у Ковачици насликао је Христа на Маслиновој гори. Сачуван је и већи број икона, које је Д. највероватније сликао по приватним поруџбинама. Његов сликарски опус је везан првенствено за подручје Баната, али његов значај надилази локалне оквире.

Квалитет сликарског извођења истакао је Д. међу наручиоцима. Његови портрети насликани су са изузетном вештином, која се огледа у идеализацији приказаних ликова и креирању ,,улепшаног" света банатског грађанства срединe XIX в. Карактеристике Д. сликања портрета у потпуности произилазе из концепције бидермајера. Портрети веродостојно приказују насликане ликове, али нема склоности ка натурализацији, него се црте лица ублажавају и естетизују. Његова портретска вештина по степену идеализације одскаче од достигнућа других српских сликара тога доба, па портретисани често добијају сентименталан израз лица (портрети чланова породице Јагодић). Д. вештина огледала се и у познавању иконографије портрета, а у зависности од значаја портретисаног и функције портрета биран је иконографски модел. Приказ архимандрита Павла Кенгелца одликује хијератичност карактеристична за портрете црквених великодостојника. Портрет жупана Исидора пл. Николића носи све одлике званичног репрезентативног приказа, који је одговарао звању и функцији портретисаног. Код грађанских портрета Д. се најчешће одлучује за допојасно приказивање фигура. Лик насликане особе представља се као торзо, са јасном идентификацијом одеће (портрети Паје Николића, Госпође Вајглинг, Госпође Тетеши). Међу Д. портретима издвајају се прикази његове супруге Софије фон Дели, која је представљена у иконографији неуобичајеној за грађанске портрете средине XIX в. На портрету из Народног музеја у Београду насликана је како главе погнуте у десно, замишљеног погледа, седи на столици. Портрет нема репрезентативни карактер типичан за време настанка, него носи јасан интимистички печат.

Попут портрета, и црквено сликарство Д. се јасно издваја у српској уметности. У програмима иконостаса он следи најрепрезентативнија решења свог доба, па слика високе трозонске иконостасе, где одабир сцена зависи како од уобичајене праксе тако и од наручилаца. У његове најрепрезентативније иконостасе спадају олтарске преграде из Успенске цркве у Панчеву и Саборне цркве у Темишвару. Његове иконе носе исти степен идеализације присутан и на његовим портретима. То су у потпуности прихватили банатски наручиоци који су Д. иконопис сматрали идеалом црквеног сликарства. Сликар је фигуре светитеља сликао најчешће у ставу контрапоста и у покрету. То је одступало од снажне хијератичне традиције у православном иконопису, али је јасно показивало његову сликарску вештину. Карактеристике Д. црквеног сликарства огледају се и у иконографији представљених ликова. Навођење да је уносио лик своје супруге Софије Дели у представе анђела мора се прихватити са опрезом. Детаљнија иконографска анализа показује и одступања од уобичајених решења у представама светитеља.

Д. је образовао многе млађе сликаре, што је довело до формирања сликарске школе. Николић сведочи о начину рада и систему сликарског образовања у Д. радионици. Ученици су прво учили основе цртања, а потом би постепено започињали са савладавањем правила сликања. Д. је своје знање преносио и приликом сликања иконостаса, где су му помагали млађи сликари. Према његовим упутствима основе сликарског образовања стекли су Константин Арсеновић, Урош Кнежевић, Јован Поповић, Димитрије Ђурковић, Љубомир Александровић, Ђура Јакшић, Лазар Николић, Марко Завишић, Петар Драгић, Аксентије Димић, Живко Петровић, Константин Пантелић и Павел Петровић. Д. ученици значајно су обележили српско сликарство друге половине XIX в., док се утицај њиховог учитеља препознаје како у сликарској техници тако и у иконографским обележјима. Међу ученицима издваја се Љубомир Александровић, који је у потпуности подржавао Д. стил. Д. је за живота био успешан и прихваћен сликар у банатској средини. То му је омогућило и да стекне имовину у Великом Бечкереку, па се у књизи умрлих наводи да је био ,,велепоседник". По оствареном сликарском опусу, образовању млађих сликара и популарности међу наручиоцима, Д. се издваја од својих савременика. Као јединствена појава оставио је дубок траг у српском сликарству и српској култури XIX в.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Николић, В. Николић, Српски сликари: прилог културној повестници српског народа, Земун 1895; П. Васић, Константин Данил 1789(?)--1873, Зр 1961; Д. Медаковић, Црквено сликарство Константина Данила, Зр 1961; В. Поповић, Б. Лукић, Школа Константина Данила, Зр 1967; M. Ђуканов, ,,Када је рођен Константин Даниел", Улазница, 1967, 2; В. Ристић, Н. Кусовац, Константин Данил и његов круг, Бг 1968; В. Поповић, ,,Константин Даниел у светлу нових докумената", ЗНМ, 1981, XI, 2; М. Јовановић, Међу јавом и мед сном: српско сликарство 1830--1870, Бг 1992; A. Negru, Constantin Daniel, Pan. 1999; Д. Куручев, ,,Црквено сликарство Константина Данила", Гласник музеја Баната, 2002, 11--12; Константин Данил/Даниел (Лугош, 1802 -- Велики Бечкерек, 1873): трагом једне слике, Вш 2013; ,,Сликар историје и портрета: Константин Данил (Лугош 1802 -- Велики Бечкерек 1873)", РМВ, 2014, 56.

Н. Макуљевић