ДАНАК У КРВИ

ДАНАК У КРВИ (тур. devşirme), систем регрутације одређеног броја хришћанске мушке деце за потребе цивилне и војне службе у Османској империји. Заснивао се на исламском праву, по којем је једна петина ратних заробљеника припадала владару. Настао је у XIV в. у време султана Мурата I када је основан тзв. аџемијски корпус (тур. Acemi Ocağı) састављен од хришћанских младића, тзв. аџеми оглана (тур. acemi oğlan). За време султана Мурата II (1421--1444, 1446--1451) донет je закон о прикупљању хришћанске деце узраста 7--8 година у Румелији. Највише су узимани Арнаути, Бугари, Јермени, Срби, а Јевреји су били изузети из д. зато што су се бавили трговином. У Босни су регрутовани муслимани који су то желели. До прве половине XVI в. хришћанску децу су сакупљали беглербегови, санџак-бегови и кадије, да би се због злоупотреба и корупције тај посао пренео на јаничарски корпус. Д. се спроводио сваке треће до седме године, а узимана су мушка деца узраста између 8--10 и 20 година. Пракса је била да се регрутује једно дете на 40 кућа, али је она мењана у складу са потребама. Јединци и ожењени се нису узимали. Од два мушка детета узимано је једно, а од више њих оно најлепше и најразвијеније. Највиши и складно грађени издвајани су за дворску службу, а остали су упућивани у јаничарски корпус. Ћелави, ћосави и обрезани од детињства, као и занатлије које су знале турски и виделе Истанбул нису узимани. Регрутована су хришћанска деца из најплеменитијих породица, па чак и синови свештеника. Иако су неке породице добровољно давале своју децу, већина је настојала да избегне д. Младићи који нису упућивани у двор најпре су слати на сеоска имања у Румелији и Анадолији да би научили турски језик и обичаје. Они који су довођени на султанов двор радили су као радници у вртовима, царској кухињи, као месари, пекари, гвожђари. Истовремено су се образовали и имали могућност за напредовање у цивилној служби, па су понекад највиши државни положаји били у рукама преобраћених хришћана сакупљених д. Д. је постојао до 1747. Међу најпознатијима су велики везири Ибрахим-паша из Парге, Мехмед-паша Соколовић, највећи неимар Коџа Мимар Синан и др.

ЛИТЕРАТУРА: M. Z. Pakalin, Osmanlı Tarih Deyimleri ve Terimleri Sözlüğü, I, İstanbul 1983; E. Ихсаноглу (прир.), Хисторија османске државе и цивилизације, I, Сар. 2004; S. A. Somel, The A do Z of the Ottoman Empire, Lanham--Toronto--Plymouth 2010.

М. Маринковић