ДАМЊАНОВИЋ, Радован Раја

ДАМЊАНОВИЋ, Радован Раја, политичар, министар, трговац (Синошевић код Шапца, 29. VIII 1811 -- Књажевац, 14. III 1858). Основну школу завршио је у Накучанима, а манастирску у Криваји. Као писменог и бистрог младића узео га је себи Јеврем Обреновић за писара у Шапцу, а по преласку у Београд 1831. постао је и његов секретар. Од 1839. био је секретар Томе Вучића Перишића, који му је у значајној мери помогао да изгради политичку каријеру, а с којим се касније окумио. У својству члана Уставотолкователне комисије путовао је Србијом и тумачио нови Устав, а као присталица уставобранитеља потајно је деловао против владајуће династије. Иако је средином исте године постављен за секретара Министарства финансија, из политичких разлога, дошавши у сукоб са обреновићевцима, 1840. напустио је државну службу и посветио се трговачким пословима у Аустрији. Током преврата изазваног тзв. Вучићевом буном 1842. налазио се на месту Вучићевог секретара. По повратку у Србију кнез Александар Карађорђевић га је као уставобранитеља 1842. поставио за главног благајника Министарства финансија, а затим и за управитеља града Београда (1842--1844). Уследио је низ најодговорнијих државних функција у Кнежевини Србији: био је помоћник министра унутрашњих дела (1844--1847), министар финансија (1847--1848), од 1848. помоћник министра правде и просвете, а 1855. постао је председник Врховног суда, члан Државног савета и министар унутрашњих послова (до средине 1856). Учествовао је у јесен 1857. у организовању тзв. Тенкине завере (назване по председнику Државног савета Ст. Стефановићу Тенки), атентату који су против А. Карађорђевића припремали највиши чиновници и кнежеви најближи сарадници. Пошто је завера откривена, оптужен је као највећи кривац, који је набавио отров, а потом и нашао убицу, па је заједно са четворицом чланова Државног савета ухапшен и осуђен на смрт. После многобројних молби И. Гарашанина и капетана Мише Анастасијевића, богатог Д. таста, а на интервенцију Порте, казна је преиначена у доживотну робију, коју је служио у злогласној Гургусовачкој кули (Књажевац). Према утамниченима је поступано веома сурово, па је после притиска европских сила Турска послала мисију да испита поступање са заточеницима, са Етем-пашом на челу, која је обавештена о Д. смрти. Пошто се сумњало да је отрован у затвору, Анастасијевић се заклео да ће осветити зета, па се активно укључио у обарање кнеза Александра, на шта је потрошио 80.000 дуката и значајно допринео смени династије 1858. на Светоандрејској скупштини. Д. је од 1846. био почасни члан Друштва српске словесности. Као члан одбора учествовао је у оснивању Српског читалишта у Београду (1846), прве јавне читаонице у обновљеној Србији. Историчари и хроничари описују га као лукавог и властољубивог, али културног, ученог, виспреног и доброг човека. Уживао је велику популарност, нарочито међу чиновницима, према којима се понашао покровитељски. Био је ожењен Анком Анастасијевић, с којом је имао шесторо деце, два сина и четири кћери.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља 1842--1853, Бг 1932; Ј. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, I, Бг 1947; Љ. Поповић, Шематизам Кнежевине Србије 1839--1851, Бг 1999.

П. В. Крестић